Зора

Стр. 120

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

после, заклиње главаре свечано да ће поћи у бој тако им Бог помогао (појава заклетве). Ето то је цела радња у тим појавама, верно изложена; и та радња, као што се одмах види, није пуна. У тим појавама нема интриге на какву смо се ми у роману и драми навикли; нема никакве јаче историје, љубавне или које друге, која би опомињала на садржину романа или драма; и владика не ради оно што би радио као главно лице у роману и драми. У оним пак појавама које смо најпре прешли, тога још мање има. Кад сведемо све, кад скупимо садржину и ових и оних појава, кад дакле саберемо целу садржину Вијенца јер ми смо је целу прегледали, онда можемо рећи да је радња Вијенца већим делом заустављена и одсутна, да је дакле скоро и нема, а после, у оном другом делу, у оном мањем остагку, да је слаба, оскудна, неразвијена, ситна, кржљава, нешто развучена, скоро празна, готово никаква'. Па онда, кад смо већ одговорили на постављено питање, хајдмо и даље; и кад смо већ карактерисали радњу у једном погледу, карактеришимо је и у другима; загледајмо, наиме, не колико је она пуна него и колико је добро састављена. И немојмо, при томе, Његошу ништа кроз прсте гледати; не устручавајмо се и даље задржати наше строже мерило; пооштримо, шта више, наше захтеве, и ако би их можда требало ублажити, пошто сад у детаља улазимо и почињемо ствари на ситно цепкати. Тако великим песницама као што је Његош, не треба ништа опраштати. Запитајмо се, на пример, је ли и оно 1 Ово што ми сад кажемо, рекла је и ранија критика. Рекла, у осталом, тако да се не зна је ли рекла. Она, наиме, није видела предмет, па наравно није могла опазити ни радњу; значи, о радњи није могла ни говорити. Али кад је нашла да чак нн предмета нема, онда је наравно било јасно да ни радње нема. Критика је управо своју мисао посредно изразила. Ми смо, међутим, сматрали за дужност да то чистије представимо: одвојили смо радњу од предмета и третирали свако посебице.

мало радње у Вијенцу увек добро замишљено? Је ли цела владичина акција лепо мотивисана и оправдана, и кад се у њу дубље загледа, и кад' се немилостивије третира? Је ли све што владика ради, сасвим умесно и природно, или има у томе нечега мало чудног и донекле нелогичног? Владика н. пр., на госпођинској скупштини, пита кнезове о расположењу братства према намишљеном делу. Лепо. Нећу да питам како владика није могао бити о томе сам тачно обавештен, али зар је морао ствар онако не знати како по појави изгледа, кад то сви главари знају и сами погађају? Зар није могао, и он као и остали, сам да погледа, па да га кнез Раде не дочека онако сурово ? Одиста тај његов поступак не чини се до краја разумљив. Тако ни онај други, оно кад зове потурице на договор; и још мање је овај разумљив. Јер, угледајмо добро овај поступак, знате ли шта владика њиме хоће, зашто зове потурице? Да их склони на покрштење, да их наговори да приме хришћанску веру; да обрлати на то њих који су, две стотине година, расли и рађали се у мухамеданској вери, и који ону другу, хришћанску веру, презиру, сматрају за нижу, за веру робова, раје ! И то владика мисли да их обрлати; он се томе нада! И још му лепо каже сердар Јанко да ће то залуду чинити: „што се, каже, црним задоји ђаволом, обешта се њему до вијека." После, нп онај трећи поступак владичин, није баш јако оправдан, оно што се обраћа Млецима за помоћ. Владика је могао унапред знати да му Млеци (какви Млеци!) неће хтети ни у чему помоћи, и није имао разлога да на њихов одговор чека да би кренуо устанак. Ни по историји (бар колико се данас зна, а сумљам да ће се то потврдити и кад се више буде знало,) он на то није чекао, као што није ни с потурпцама преговарао. Најпосле, ни оно није баш вешто измишљено што се владика одлучује на акцију тек кад се завера прокљуви (по.јава бабе). Какав је