Зора

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 121

то завереник, можемо с нешто права да се запитамо, који, да би ушао у акцију, чека да му најпре непријатељ план његов сазна! Владичина акција, дакле, није до ситнице оправдана, није до краја логична. ТТТто значи, да ни сама радња Вијенца није увек лепо замишљена и изведена...

Овим смо питањем (има ли радње у Вијенцуу или не) дошли врло близу другог једног питања о Вијенцу, близу једне старе теме на коју се увек падне чим се о овом спеву говори, наимегјели Горски Вијенац драма? боље рећи: је ли радња у њему драматична? И још, не само дошли до питања, него одмах и одговорили на њ. Јер кад је радња Вијенца овако празна и ништавна, она није ни драматична. Да не говоримо дуже Његош сам је то увиђао и рекао једанпут. Рекао узгред Г. М. Бану кад је овај 1849 по једној дипломатској мисији кнеза од Србије на Цетиње долазио. Ово су те речи Његошеве: „мени се може пребацити да Горски Вијенац није права драма; да владика Данило, главно лице у делу, непрекидно умује а никако не дела, и да њиме замишљено дело успева пре благодарећи случају него његовом труду."' Питање ово о драматичности радње и пре нас је било решено, и то овако како и ми сад рекосмо, али није, као у осталом ни код нас сад, расправљано у довољној опширности. Вуловић је рекао: „нико неће рећи, ко зна шта је драма, да је Горски Вијенац драма"; и то је готово све што је о овој ствари рекао. Г. Решетар је говорио опширније, по.мињао независност појава, одсуство драмских јунака и др., али ни то није толико колико треба о овако деликатном пигању, а после, њему је сметало и оно његово неги-

1 Ово цитпрам по Лаврову, 345, преводећи, а не по оригиналу Банову (Преодница, бр. 7. Подаци о П. П. Њ. од М. Б.) Какво је стање наших јавннх и приватних библиотека, ја сам раније дуго тражио ову београдску „Преодницу" али је нигде у Београду нисам могао наћи.

рање предмета те није могао ствар задовољавајући да представи. Други су још мање рекли 1 . Међутим, није право да се једно, за Вијенац овако важно, питање пређе са неколико кратких и резервисаних реченица које ништа не кажу једном обичном читаоцу. Ја сам, у осталом, увек пријатељ подробнијих објашњења и радо бих се ако читаоци допусте на овом питању који тренутак зауставио. Тим пре што је ово питање у основи оно исто (само у другој форми) које смо, одмах у почетку, као иредмет ове главе истакли а које нам је још потребно расправљати. Читалац је могао опазити, у осталом, да смо ми наш ранији говор прекинули. Каква треба да је радња у једној драми ? Пуна, наравно, јака, заплетена, непрекидна кроз цело дело; да севезује за сваку појаву и у свакој помиче у напред; да је усредсређена у драмском јунаку; да из деловања овога проистиче сваки њен део ; да је све у њој овим деловањем снажно' мотивисано, итд. Како је још стари Волтер рекао: „Све треба да је радња у једној трагедији. Свака појава треба да служи да заплете или расплете интригу, сваки говор треба да је припрема или сметња." За историску драму, која уз то има и историске догађаје да изнесе, важи то исто. Зато се обично унесе у њу понека љубавна историја, каква привагна авантура која се удеси тако да баш она гтроузрокује и рађа историјски догађај. Кад је потребно драматисати какав народни устанак (узимам случај исти који је у В и ј е н цу), устанак се увек представи као резултат једног приватног доживљаја самога главнога јунака. „Од Корнеља и Расина, каже један француски критичар, свака историска драма своди се на једну обичну интригу из романа уплетену у причања историска." То што он каже, није правило само у земљи Корнеља и Расина него и у свакој другој где се исто риске драме пишу. Често је још та изми1 Г. Цар је н. пр : само парафразовао Вуловића, на овом месту.