Зора

Стр. 122

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

шљена интрига тако развијена да се историска причања губе запостављена и забачена, своде на улогу премалену, на једно ништа управо. „Штаје историја? говорио је Дима отац. То је клин о који вешам слике." Како је међутим, имао Вијенац да изгледа па да оваку радњу има? Скроз друкчији него што је. Требало је одиста да владика не умује онолико него да више дела, да се почетО дело не развија случајем него његовим властитим трудом. Требало јејош да се једна заплетенија интрига веже за владичпну личност, и да се из те интриге и владичине акције развије историски догађај. Кад је већ Шегош замислио ствар тако да владика неће устанак док га сви остали желе, он је могао пустити с друге стране да догађаји у спеву тако теку како би владику све у веће неприлике доводили што он даље остаје неодлучан, све више га тиме подстицали на акцију, док га најзад један јачи последњи удар не би одсудно преобратио и натерао да једном за свагда прекине с потурицама. У Пери Сегединцу (да наведем један познат пример од драма које народне устанке износе), Пера у први мах неће да устаје на ћесара док други хоће (исто као и наш владика), али се за то време развија читав један приватни роман, једна јача интрига (неки момак заволи његову кћер, и она њега, и мати пристаје, и има један интригант којем је то криво, и тај наведе онога да се опире Периним мирољубивим намерама која најпосле захвати и Перу и примора га да мачем нападне на свога несуђеног зета и да га убије) — и тек после тога, управо услед тога, и Пера се одлучи да војује против ћесара. Шегош је могао, тако исто као Г. Л. Костић, измислити тако нешто за владику као онај за Перу, и створити један лични мотив за владичину одлуку, један лични интерес који ће изазвати потребни душевни прелом у њему. Можда чак није морао ни измислити него само употребити један готов мотив који му је

пружала песма и историја. Знамо, наиме, да су Турци, кад је владика Данило једанпут (то је било непосредно пред истрагу потурица) ишао у Зету да освештаједну цркву, на веру ухватили владику, везали му руке наопако, одвели у Подгорицу и хтели на колац да га набију, па га једва после народ откупио и ослободио. Да је овај мотив експлоатисао, Шегош је могао развити радњу налик на оно како је то Г. Костић учинио. Могао је н. пр. пустити, док владика с почетка наивно верује у помирљивост Турака, да се са турске стране развија једна завера противу владике а с црногорске да јача незадовољство противу њега; да овај, услед тога, и сам све више стане нагињати устанку; и да се најпосле, кад га Турци заробе, потпуно освести и види заблуду своју, и кад га пусте, да и сам тражи коначно истребљење потурица. По народној песми, тако и јесте било, и владичино ропство је тамо прави повод устанку. Шегош је тако исто могао замислити; и даје то учинио, радња би била развијена, ситуације би представљале једну душевну борбу, владика би био драмски јунак, и цела би ствар испала одсудно драматична. После, Шегош је и без тога могао извести ствар драматично. Није морао само на владику као на драмског јунака помишљати, могао је овога и у другом којем лицу наћи. И то би још боље било. Песници често узимају неважније историске личности за драмске јунаке. Шегош их је могао наћи међу Мартиновићима, на пример. Ето, они имају ону авантуру са Ружом Касановом, која би се врло згодно дала употребити за драмску мотивацију догађаја, и ако би дала сасвим други карактер Вијенцу. Они, наиме, убијају онога Алића који је одвео Ружу; Алића, међутим, остало је још доста, и да је само један позвао на освету, све би им се потурице одмах придружиле, и устанак је могао да плане отуда. Истрага се, дакле, могла мотивисати овом авантуром. Сама авантура, пак, пружа много грађе за драму, и то за дра-