Зора

Бр. 1П. и IV.

3 0 Р А

Стр. 123

му интересантну, нову, оригиналну. Ја нећу да предпоставим да је један од Мартиновића заљубљен у Ружу (са том љубавном историјом, ствар би се, истина, могла добро драматисати, али би се, бојмо се, свела на једну обичну мелодраму, наједан банални позоришни комад с Турцима и јаничарима), него баш да се држим само онога што је сам Његош дао као податак, и верујем да би се могла лепа драма створити и од тога. Представите себи једну жену младу, лепу, добру, сасвим на свом месту, једну Ружу која је права ружа, али удату за човека врло зла и опака, за Касана који је „брука неваљала." Та жена сирота види да не може с њим дуже да живи, дошло јој је да бега у свет, по што по то, ма и турцима у руке пала. Нађе се одједанпут један Алић, млад, леп, од добре породице, заљубљен у њу, и она онда, ма да је он Турчин, из невоље а можда и из љубави (јер ко зна? „ћуд је женска смијешна работа"), утекне с њим. И сад долазе Мартиновићи, којих се та ствар, лично, ни најмање не тиче, али који из цринципа не даду, никако и нипошто не даду, да Српкиња иде у Турке, и потрче за њом, стигну је и убију. Убију је! а „у Црној Гори највећа је срамота и најгоре убиство убити жену;" 1 и још такву жену! Представите себи јасно ту целу историју, изведите је у памети до краја, развите сваки од ових мотива до пуне радње и јаке ситуације, замислите све осећаје и душевне борбе ових лица онакве какве би морале бити, уобразите све у Форми и важности сцена и чинова, па ћете угледати једну крепку и свежу драму. Оно н. пр. замислите шта Ружа осећа у Касановој кући ; оно, даље, кад се Турчин прикрада и кад „нешто међу собом главе;" кадМартиновићи све то гледају и договарају се; катастроФу после и освету Алића (оригинални мотиви крвне освете); свршетак, најзад, кад Мартиновићи иду оборене главе од срамоте што су убили жену а свет се уклања пред њима (као пред оним Ста-

1 Коментар Г. Решетара, код етиха 498.

нојлом у Кумовој клетви Г. Веселиновића), све док не покају грех ослобођавајући земљу од потурица. Камо срећа (ако смемо тако да кажемо) да је Његош тако некако замислио радњу свога спева; да је то од прилике узео за основ овоме, а владичину акцију пустио да само обавија и заокружује овакву драмску слику! Тиме би створио драму у којој „интрига из романа" није само зато да случајно изазива историске догађаје, него и зато да их алегорично представи, да им као символ служи. Затим, да и Мартиновиће оставимо, Његош је и иначе могао наћи драмске мотивације устанку; у Батрићевој смрти, на пример. Кад Батрића убију, и сестра му се убије од жалости. Није је, међутим, требало пустити да то учини. Она је могла изазвати устанак и њу је Његош за то могао употребити као год, према оном како горе рекосмо, и Мартиновиће. Или кад се већ убила, могао је неки њен брат, или и сам њен „ђед" Бајко који то све својим очима гледа, позвати народ на оружје и за час запалити устанак. Нек се владика размишља, буна је могла планути сама, овако, спонтано, неочекивано. У Шилерову Виљему Телу, док Тел још и не помишља на какву акцију, Мелхталов син, чим чује да су му ослепили оца, одмах хоће устанак, одмах склапа савез са Фирстом и Шгауфахером и заказује онај састанак на Ритли који је у ствари сам устанак и једна од најважнијих ствари у драми. Његош је могао убиство Батрићево тако исто да експлоатише као Шилер слепило старог Мелхтала, и да пусти да радња тиме изазвана нарасти до исте важности до које је Шилер своју догонио; нити би тиме променио основни карактер свога дела, бар не много. Најпосле, да ни то није учинио; могао је још у једном од употребљених мотива наћи драму. У Мандушићевој љубави, мислим; с неким јачим изменама, у осталом. Претпоставимо да Мандушић није заљубљен у Милоњићеву снаху него у неку Мустафићеву девојку, у кћер којег потурчењака.