Зора

Бр. 111. и IV.

3 О Р А

Стр. 125

да се Горски Вијенац не би могао никако приказивати." Ја сам на другом једном месту имао прилике да о томе опширније говорим, и не мислим се враћати на оно што сам тамо рекао, али бих радо додао овде нешто. Потребно би, наиме, билода се Горски Вијенац представља, потребно ради његова разумевања и значаја. Сасвим би нам он друкчији изгледао да га на позорници гледамо. Пуно је ствари које нам се при читању омичу неопажене а које у ствари чине праву боју његову. При читању (ја мислим на обично читање а не на студију), ми видимо призоре у главном али не потпунце: њихов потпуни рељеф, живост оцртане ситуације, праве дименсије сцена нису ствари које нам се јасно указују 1 . При читању, даље, ми пазимо само на лепоту стиха: који од јунака те стихове говори, нас се не тиче, а сасвим би нам друкчије карактери изгледали да и то видимо. При читању, најзад, ми не видимо ни декор сцена, а декор је овде, видели смо, често каракгеристичан. И тако даље. У нашој читалачкој имагинацији, слика Вијенца једе се и крњи, рељеф се његов деколорише и бледи, контуре његове ишчезавају, Физиономија губи сјај и израз, дименсије се сужавају, величина његова смањује. Свега тога, међутим, не би било да се Вијенац представља (наравно, лепо представља). На представи, ситуације увек постају живље, декорје непрестано пред очима, карактере може публика сваки понаособ да прати. 1 Ево н. пр. једне од дименеија које при читању не видимо: колика је, наиме, маса народа у појединим призорима. На госпођинској ск}гпштини има стотина Црногораца и Турака на сцени (в. ст. 719,720); на тројичанској још више ваљда, јер је сабор; кад поп Мићо доводи оне Цуце има их три до четири стотине (проза после ст. 2044), а кад Мартиновићи долазе као победници има пет шест стотина Црногораца с њима (проза после ст. 2582). Према овом трсба замислити и остале појаве. У појави покајница н. пр. јамачно је све женскиње из породице (само „снахах" седам) и много из околине (такав је обичај). У сцени сватова је цела Ријека ваљда (најугледнији Турчин с Обода удаје своју рођаку) и многи су и уз пут пристали.

На представи би Вијенац повратио своју првобитну слику и синуо у пуној светлости. А ми смо дужни да прилику за то пружимо најлепшем делу наше књижевности. 1 Београд. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Како је Толстој пасао Васкресенчје — ј?°Р КВ0 Ј ЈТоповкћ дугеђу савременим романсијерима мало -1-™-који тако и толико занима свијет, као снажни геније Лава Николајевића Толстоја. Његови романи, богати резултати силног посматралачког дара, са непосредном опсервацијом средине, у дубокој студији душа и прилика; неисцрпни извори тема и подробног градива, са вјештачким и одмјереним склопом; отишли су широм бијела свијета, на свима модерним језицима, у све друштвене слојеве. Јака и опсежна интелигенција Толстојева, и велика и видна даровитост његова, прелазе са поља лијепе књижености, дубоко зала1 Кад би се хтео представљати Вијенац, тешко би му се могло наћи довољно предстааљача. За једну стару Француску мистерију помиње се, скоро као чудо, да је требало 485 представљача, и говорило се да се ту „половина једне вароши окупља да забавља другу." За Вијенац би их требало још више, и кад би се у Црној Гори играо, скоро би се могло рећи да би ту половина земље забављала другу. Тешко би, управо немогућно, било наћи позорницу и удесити потребно (и иначе има незгоде: владика нпр. у божићној појави, јаше коња у трку). Ми немамо онакве позорнице као Французи у Оранжу, на којој глумац изгледа „као какав лилипутанац у празној Кристалној Палати", али би се могло (као што је у осталом, и у Оранжу) играти на пољу, на ледини, под ведрим небом. Какво би дивно дејство било, за ону сцену нпр. кад игуман долази, да прави и истинити месец изиђе („излази мјесец," каже се за ту сцену)! Од наших представљачких дружина, најмногобројније је мостарско друштво Гусле. Требало би да то друштво једанпут одигра Вијенац, сад нпр. о пројектованој педесетогодишњици. Оно бар не би било у оскудици са потребним костимима. 17