Зора

Стр. 126

3 О Р А

Бр. III. и IV.

зећи у друштвене и филозофске рефлексије. У томе су правцу најинтересантнији његови погледи на религију, и они су њим, у пошљедње вријеме, тако јако овладали, да му се чак и белетристички радови бојадишу религиским колором или обрађују и примјењују тезу из ове филозофске области. На основи Христових принципа и мисли узетих из Јеванђеља, у неколико измијењених у примјени разних вјерских секата, а препорођених у осјетљивој и примчивој души и веома необичном критичном расуђивању Толстојевом, јављају се и његови погледи на друштво, односе и организацију његову. Ти погледи, корјенита и обилна грађа за друштвену реформу, и ако често настрани, налазе чврстог и поузданога ослонца у пространој маси руског свијета. Отуда се те Толстојеве мисли и налазе и у разноврсним вјерским сектама, а нарочито у вјери духобораца, за чију се је пропаганду Толстој и побринуо познатом обилатом потпором. Те су мисли, гледање „кроз темпераменат" Лава Толстоја, као што би Зола рекао, добиле само одређеније обличје и у љепоти израза његова, у једром и јасном излагању њином, примамљивију драж. Тако истакнуте оне иду непосредно и присно се преносе у многу раздрагану или недоуку руску душу. Међутим оне разно занимају књижевне мисленике, и оне су она спорна страна, о коју се ломе бојна копља критичарска, у мишљењима често савршено противним. Докле на пр. Крајцероиу Сонату једни кују у звијезде и препоручују погледе Позднишева, главног јунака у њој (или, тачније, погледе самог Толстоја) као нову вјеру, тражећи да се разради у црквене проповједи, дотле ћете наћи у оцјени једног њемачког критичара, љекара за душевне болести, како се КрајцероЂа Соната оглашује као „производ обољелог ума и дегенерисане душе". Тако су прошли: и Јеванђеља, Спасје у палга самим, Наука и религнја, Хриш-

ћански дух и патриотизам и други његови радови који се занимају вјерским питањима. Јер његови погледи напуштају данашње поимање хришћанства и имају многих додира са Будизмом, за који се не вели узалуд да је најстарија и најновија философија, саСпинозом, код кога налазе праву хришћанску вјеру, и са другим неким вјерским сектама. Али, мени није намјера да на широко говорим о Толстоју и његовом огромноме раду. Моја је жеља много скромнија: да изнесем, на овоме мјесту, један ситан, али занимљив податак поводом Толстојева романа Васкресенија. А он опет има сврху, да очигледно представи како Лав Толстој пише своје романе у опште, а овај посебице, и како му је грађа фактична, изворна, из друштва узета. Тај занимљиви податак пружају нам Пол Боаје и Шарл Салолгон у својој књизи А ргороз <1е ВезиггесИоп, у којој се налази писмо неког особењака Андреје Васиљевића Лаптева, преведено са оригиналних манускрипта и одговор на њега, од Лава Толстоја. * Познато је, да роман Васкресеније није тако скоро написан, ма да је тек прошле године угледао свијета. Дуго је и дуго лежао код писца првобитно написани роман. Писца су задржавали нарочити обзири и, што је претежније, властито незадовољство, због чега није ни мислио штампати га. Па када је Толстој већ покренут на то, онда је поновном прегледу његовом, првобитни роман претрпио знатне измјене и добио много веће пространство. Па и само штампање његово у познатом листу Њиви (због цензуре знатно друкчије од тако званог лондонског издања) морало је често бивати прекидано,збогнове разраде пишчеве. Узгред буди речено, тако несистематски и брзи рад, тако писање на кољену, свакојако је морало удити доброти дјела, те оно и нема оне вриједности, како је крупно оглашено и надалеко пронијето, и на коју смо већ навикнути код Толстоја.