Зора

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 129

и у онима који убијају и који муче. Није, него! Љекар упита: — Па глје је онда? А ја му одговорим: — Он је у сваком здравом разуму, у свакој доброј савјести; здрав разум и чиста савјест не чине зла; нити су саучесници оних који убијају и гањају. — Слушај, Лаптеве! Ја ти желим само добра, али суд налази да си ти опасан члан по друштво. — Опасан по друштво! Па пошљите ме онда тамо, гдје ми је право мјесто. — Па гдје ти је право мјесто? — Тамо гдје нијесте ни ви, ни ваш закон. — Мени је непознато такво мјесто на земљи, гдје нема ни закона ни власти. — Зар сам ја крив што сте се ви начинили једнаким боговима, што сте завладали земљом и људима, да их послије сматрате као своје лично добро? Заначија ради што му је воља са производом руку својих; или прода, или разбије, а неће због тога бити одговоран пред законом. И ви тако исто радите са народом. Да богме, ви се не устежете ни мало. — Извини, Лаптеве, али су то све старе приче. Сваки је данас свој господар. — Да, да; али само на хартији, а у ствари је сасвим друкчије. Па кад је сваки свој господар, што ме онда мучите овдје? Господар не треба да мучи господара. Ви сте ме раставили од друга, с којим сам се везао за цио вијек; да, ви одузимате женама мужеве, и шаљете ихједне у војску, а друге, далеко, на рад, да вас хране и поје, да вас одијевају и обувају. И живећи тако одвојено, и људи и жене падају у разврат. А по учењу јеванђељском, развратници немају права у нашљеђу царства Божјег. Ви их дакле гоните на такав живот, те их лишавате царства Божјег. Апостол Павле казао је: „Муж нема права на своје тијело, а тако исто ни жена на своје. Не напуштајте једно друго, мањ ако се узајамно договорите за неко

вријеме, не би ли се одали посту и молитви. Послије опет будите заједно, да вас не би ђаво кушао у вашој неуздржљивости". Дакле муж може да се одвоји од жене само за неко вријеме, и то ради поста и молитве, а по каквом закону раздвајате ви мужа од жене, шаљући га у војску? Зар то није сатанско кушање, не би ли их само навели на неваљалство. То је наука оне змије, што је по сред Христових ученика бацала из уста као ријека млазеве воде, не би ли их завела својим лажним говором; Христови ученици пак не примише ништа од тога, и то кад је цијела земља, сем њих, примила. (Откриће Јованово XII, 15-16). Што сте ме одвојили од моје жене? За што ме ту чувате, дајете ми да једем и пијем, као да гојите вепра. Ја нијесам вепар и нећу да једем туђ хљебац, не радећи ништа. Ја сам доста јак и могу да се бринем о себи, а не да просипам хришћанску крв, као што ви радите. Знамја добро да сваки онај који не зарађује хљеб свој у зноју лица свога, укаљан је крвљу као и убица, и ја не ћу да непоштено једем туђ хљеб, крвав хљеб. Зашто ме чувате овдје? Што ме увлачите у тако велики гријех? — Чуј, драги Лаптеве, немој ми говорити о тим бесмислицима. — Нису то бесмислице, но здрав разум. Господ никога не натјерује на добро, нити га на зло наводи, а ви ме на сва рђава дјела гоните. — Па нашта те гонимо? — Да скинем капу и да паднем пред вама. Ви добро знате да се ђаволом звао онај, који је рекао Христу да га обожава. Ето због чега ја ни пред ким не падам на кољена. Како да човјек пада пред онима који сурово с њим поступају, кад је забрањено чак и пред анђелом падати ничице. Нико од слугу Божјих није тражио да се пред њим пада, него су шта више и забрањивали, Петар Корнелију и Анђео Јовану евангелисти (Откриће ЈовановоХ1У, 10; XXII, 8; Дјела X, 26; XIV, 15). Треба