Зора

Стр, 140

3 0 Р А

Бр. 1П. и IV.

Резом мачева ових правда нека гре: Земљи побједа, дутману пркоо и зло! Војводе се разилазе. Остаје Ђорђе и Иван-бег. Син пита оца, шта ће да ради, ако судбина да, да он-жива ухвати брата. „Нека умре!...." узвикује отац, али му се груди стежу при тој помисли, и изнемогао од бола, нијемо се опрашта и лагано одлази. Ђорђе се бори, кад помисли да он брат убија брата ... Не! издајника земље убија чзладар, принц! Кнез Перун јавља Ђорђу, даједошао у табор један гласник, бјегунац, стари слуга Станков. Ђорђе наређује, да му се он одмах приведе; нада се, да се Станко каје, и да ће бар у пошљедњем тренутку одустати од својих паклених намјера. Бјегунац долази, одјевен у изцијепано турско одијело... Иво, слуга Станков! „Милост, Господару!" прве су му ријечи, па по испитивању прича о Станку: 0 Ргти, <Ие Негг8сћ1)е§'1ег<1е (Јџ&и Еи'геп — Вги<1ег —. беИ ег Разсћа 181, ТЈпс1 ап^еЉап тк ћбсћз1;еп Ап8ећ'п8 ЛУиМе ХЈпЛ Моб1ет луаг<1 (Ђорђе указује свој ужас) — ја, [ег 181; тсћ! тећг Сћпб! ОШ п1сћ18 тећг, ^а8 Шт Нећ ип<1 ћеШ^ етз1;. Ђорђе и Перун су запрепашћени. Иво им, даље, прича план ратовања Станкова онако, отприлике, као што то Кнез-пјесник износи. Ђорђе му и вјерује и не вјерује, те га даје стражи да га причува. За овим настаје кратак, хвалисав говор међу војводама, који врло радо дочекују старца, пророка, да им гледа у сабље истину будућу. Кад је старац свршио читање јуначких сабаља, Ђорђе му понуди столицу да сједне, те да сачека док дође кћи кнеза Перуна, да и њој штогод из прошлости и будућности каже. Данице ето. Старац умоли, да јој тајне њеног паћеничког срца на само искаже. С тога се Ђорђе и Перун склоне у близини. И старац тумачи из једнога мача: Кип тегке! аиГ: 1п аетеп 1лтеп 84ећ1 ет Еећеп81аи1 Еа теагс! ђевШптЈ, пп Катр& ги еп1асће1(3еп,

Беп &тсШсћ Вгибег тИ; Дет Вги(1ег Шћг4, Оосћ кагт ет во!4 пјсћс ДиИеп зо1сћеа ЗЈеИеп, Бгит ћа1 ег тгск ги Еисћ (1еп \Уе^ ^еШћг4. (Дохвати је за руку. Даница га гледа и постаје збуњена и страшива.) Ет §типтег НеИ ћа1 етз! Еисћ 1лећ' §;евскш>геп, 1Јп(1 ћоћез 21е1 1:иг Еисћ В1сћ кићп §еве424. 2иг Кагзеггп <Јез ВаПсап аизегкогеп На4 Еисћ ги тасћеп, ег §-е1оћ4 /л1Је1:21. Ег 184 1т Е1исћ ипс! Навве е1пв4 §евсћ1е(1е11, 1Јп(1 Ит ит1ап§4 пип &гп (Ие в4о1ге Масћ4, Еисћ аћег Нећ4 ег 1ттег(1аг ћ1егпес1егЈ, Еисћ ги ћев142еп, већп4 ег Та^ ит! Касћ4. Даница (узбуђено): "№аз во11 с1ав веш? \Уег веМ 1ћг, во ги гес1еп? Старац: 1сћ ћт е1п Мапи, с1ег т Ље 2икипН ћНск4 .. . Даница: 1ћг веШ П1сћ4, кег 1ћг всћет4, аив Еигеп ЕеДеп 1в4 т1г, а1в оћ е1Ц ЕетД Еисћ ги тк всћ1ск4. Старац: О §1аић4 ев пгсШ, е1п кићпев ТЈп^егГап^еп, Ет НВ41ЈГ 8р1е1 1в4'з Лав т1сћ ћег^ећапп^, 1сћ ћт ет Мапи, (1 ев етг^ев Уег1аи^еп (Тргне своју маску; то је Станко) Еиг е\\ 7 1п-, Сап1га, ћ1еЉ4 ЈЈегпе ТЈапсИ Даница (дрекне, он хоће да јој затвори уста али се она отргне): 1в4'в Е1ећег4гаит? Мет агтег КорГ теагс! 1гге •Еи теа§в4 ев? Е1епс1ег! Станко пада ничице, преклиње је, да му опрости и моли је, да бјежи с њим, јер он не може без ње да живи; али га она гордо и презриво одбија. Покаје ли се и врати ли се својој браћи, она му све прашта, и пружа му тек тада руку; иначе никад! Он јој слика слике у маглини, обећава јој пријесто, али је она постојана, те дршћући одбија ријечима: Кет Швсћег 61апа тет агтез Негг ће4ћоге, Бег Тћгоп (1ез ВаШап вгпИ пге ВсТггоаггеп Вегде, ЦпД Кагвеггп 1в4 јес1ев &е1е ЛУеЉ, Бав Уа4ег1апс1 1в4 ипвге ћосћв4е 84агке, ЛУШв4 Ии т1сћ кгопеп, 84апко, 84апко, ћ1еЉ'!! И то Станка не може да потресе, и то издајицу у срце не тиче . . . Он у очајању