Зора

Стр. 144

3 О Р А

Вр. Ш. и IV.

титрају боје поларне свјетлости! Оне нису свијетле као љетње, али тим су им слике чудноватије! Изгледа ти неки немир међу њима! Свакога часа видиш нешто ново! Па, шта ти је ту и других чуда! Непрегледна јата тица, небројне гомиле риба... Видиш ли оно стијење што из воде вири? Оно није као остало камење. Цијело Атлантско море ту разбија своје вале. Према тој околини и народна се уобразиља створила. И она не зна за границе. Гомила земаља, ледени брјегови, ето то су њихови мити, њихове легенде. Ти се смијеш. Зађи по народу, почуј његове приповијетке, разговори са њим, па ћеш видјети да је пастор Адолф Санг чедо тога народа. Његова вјера и њихова је". У једноме селу живи протестански свештеник, по имену Санг, за кога народ вели да је чудотворац. Многи болник отишао је од њега исцијељен, причајући по свијету чуда о моћи овога човјека, који лијечи својим молитвама и излијечи свакога, али своју жену не; жену, која годинама нема сна, која воли свога мужа, али је без вјере. Тако је и са овом дјецом; и њима изгледа мало чудновато да њихов отац друге исцјељује а мајку њихову не. Ни божјему слузи није лакше. Поред свега тога што вјерује свом снагом и свом душом, његове молитве не могу још да наведу сан на очи његове жене. Али ко вјерује тај не очајава. Учиниће још један покушај. Помолиће се Богу, па ако његова жена заспи, молитве су помогле, Бог је услишио своје. . . Забруја звоно са сеоске цркве, и измучена болесница заспа. Чудо је учињено. Али, то је само једно чудо, које може бити и случајност. Треба још бар једно, два чудатворна дјела. Знао је то писац, па је успут спремао гледаоца наговјештавајући му како се изнад саме сеоске цркве диже једно брдо, које свакога часа може затрпати и њу и њенога свештеника. И заиста, силан тресак проломи ваздух, као оно пуцњава громова, брдо, кога је вода поткопала, срушило се, али не на цркву, већ на другу

страну, скренувши са природнога правца. У првоме чину првога дијела догодила су се оба чуда. У другоме чину слава скромнога и побожнога пастора, доводи масе поклоника овоме чудотворцу. Међу поклоницима има и четири свештеника, који су чули за његова дјела, па дошли да виде шта је у истини. Први слуга божји вјерује у Бога и његову безграничну моћ, али мудар и обазрив, дошао је да се лично увјери о томе како не би компромитовао себе и вјеру, крај њега је друг његов, сумњичало, невјерни Тома, који тражи и жуди да вјерује, да се увјери да је вјера свемоћна. Ту је попа, повучен у себе, исто тако невјерни, за кога је правило чекати догађаје и њихове резултате, па онда прећи на претежнију страну. Најзад, међу њима је и свештеник, каквих има највише у свима религијама, свештеник који врши црквене обреде махинално, вјенчава, крштава, сарањује као год што обућар гради обућу, а кројач одјећу; свештеник коме је, најзад, све то додијало, јер ко ће вјечито једнога истога дана и пјевати, и плакати и смијати се. Њихови састанци у кући чудотворнога свештеника и разговори тако су лијепо представљени, да ће, веле, остати у драмској умјетности као модел психологије, и начин извођења саме сцене. Докле се ова четири мученика разговарају и дискутују, дотле се догоди и треће чудо. Жена чудотворнога свештеника, послије доброга сна, докле се он молио у црквици Богу, устаје са своје болесничке постеље и ходи. Сад више сумње нема, поклоници и свештеници вјерују. Пастор Санг излази из цркве па раширених руку прилази својој васкрслој жени. И она, радосна шири њему своје руке, али до њега и не дође, њу смрт снађе онога часа. Сиромах пастор приђе мртвој жени, наже се, па, згромљен овим неочекиваним догађајем, и он паде мртав крај ње, носећи собом увјерење да је стварање чуда изнад човјечије снаге. Други дио ове драме, састављен од че-