Зора

Бр. III. и IV.

3 0 Р А

Стр. 143

а противу, Француске, Бјернсон врло радо живн, и усамљено, на своме добру у Норвешкој у равници Гаусданској. Са прозора његове угодне, по данашњем укусу намјештене куће, виде се у даљини мрачне и жалосне јелове горе с једне стране, а с друге опет мучно и брижљиво обрађена поља. Бурни живот политичкога неуморнога раденика замјењује овај први Германац често мирним данима сеоских племића. Вријеме своје он онда дијели на купање у леденоме потоку, који пролази кроз његово имање, на надгледање имања, рад у соби, кореспонденцију, писање чланака, и т. д.

Још прије пет година представљан је у Паризу први дио Бјернсонове драме Изнад човјечије снаге, која има, као што поменусмо два дијела. Неки млађи писци француски, пресићени свим оним што је старо и лијепо, а жудни новога у најневјероватнијим облицима, тада су тврдили да нема драме равне овој драми норвешкога Међедовића, како себе врло радо сам писац зове. Корнељов Полијект, у коме је предмет сличан првоме дијелу ове скандинавске драме, би узет на нишан. Ови, млађи нараштаји, којима је свака новина добро дошла да старије убиједе како је у француској драми све, више мање, намјештено, конвенционално, уграбише ову прилику да свакоме довикну: пропаде Полијект! „тај тип егзалтиранога покрштењака, апостола и фанатика, који је у стању да жртвује за вјеру не само себе и своју част, него свакога без разлике." Старији су тада метнули Полијекта на исте теразије са Бјернсоновом драмом Изнад чоијечпје снаге, измјерили их обоје, претресли их до ситница и утврдили да се Полијект не може сравнити с овом новом драмом, да је он куд и камо изашао напријед. И, изгледа, да су се и млађи од тога доба мало расхладили. Бјернсоново позориште има поштовалаца, али њихов 1'е број мали, незнатан. Приликом скорашњега бављења Бјерн-

стјерна Бјернсона у Паризу, представљана су оба дијела драме његове Изнад чокјечије снаге у Слободноме Позоришту у размаку од недјељу дана. Писац овога комада, који је у стању да завири у најдубљи кут људске душе, хтио је да покаже како је изнад човјечије снаге учинити макакав преврат у природи, отклонити сталне неумитне природне законе, против којих се ништа не може, он наговјештава борбу вјере и науке од којих ниједна није у стању да разувјери човјечанство о задатку и сврси његовој. Оно још лута. Нити вјера, - са њеним мистицизмом, нити наука са њеним позитивним фактима могу да отклоне оно вјечито сумњичење у људским душама, у оном највећем дијелу човјечанства, које је жудно вјере, праве искрене, предане, вјечите, „јединоспасавајуће". Хришћанска је религија трајала седамнаест вјекова, а наука једва два, и свијет данас не вјерује ни у једну ни у другу. Застао је па се пита хоће ли натраг вјери или ће још ићи и лутати, без компаса, без сврхе . . . У првоме дијелу ове драме Бјернсон је хтио да покаже, имајући пред собом Лекције о иервноли Систелгу чувенога професора францускога Шарко-а и Студије клиничке о хистероепилепсији или тзеликој хистерији др. Рише-а, немоћну борбу вјере противу сталности природних закона, да докаже е нема више чудотворних људи. Драма почиње тамо далеко на сјеверу, у дну Норвешке у предјелу који писац овако сам црта: „Има нечега чудноватога у тој природи, нечега што у нама буди оно што имамо чудноватога у себи. Све је овдје без мјере. Ноћ нам траје цијеле зиме. Љето је ведро, а сунце је вјечито на небу. Јеси ли га видјела ноћу? Знаш ли ти да оно кроз маглу изгледа три пута, па. и четири пута веће него што је у ствари? Па каквом бојом краси небо, море и брјегове! Од најјачега црвенога па до најњежније руже мијењају се ниансе разне. Па, да видиш само како се зими