Зора

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 171

шта значи радња у једном делу. Кад је, у некој драми или роману, радња жива, природна, драматична, добро састављена, онда је тим и драма лепша, односно роман лепши. Кад је радња јака, и дело је јако. Ствар је јасна и не треба је нарочито доказивати. Радња је, дакле, врло важан моменат у једном делу, и један од оних које ми, ревносни поштоваоци данашњих романа и драма, нарочито волимо. И данас се на њу нарочито пази. Обрада њена дошла је до великог савршенства. Наша пресићена радозналост тражи већу интенсивност радње, а наше зрелије схватање већу природност и логичност, у сваком делу. А у Вијенцу, међутим, радња није ни интенсивна, ни увек природна. Па зар то није за осуду? Зар то не одузима једну од главних лепота Вијенцу? Зар то не доказује неспособност Шегошеву? Ми оцртасмо напред неколико комбинација радње и показасмо како би од прилика радили Корнељ и Шилер; кад Његош није радио као и они, зар није тиме показао да н е уме као они радити? Имамо ли право ми њега онако високо ценити као Французи Корнеља и Немци Шилера? И смемо ли ми уопште назвати Вијенац најлепшим делом а Шегоша највећим пескиком нашим, кад је тај песник, у томе делу, учинио погрешке неопростиве, погрешке које за навек компромитују, погрешке једнога ђака скоро? У одговор на оваку тешку оптужбу, ми ћемо најпре рећи да радња није увек тако важан моменат у делу (у драми н. пр.) како је ми истакосмо. Ма колико да је она данас важна, ма колико савршенство данас било постигнуто у обради њеној, ма колико се данас пазило на њену интенсивност и логичност, ипакједно дело може имати праве лепоте и ако му радња недостаје. Има пуно истинито лепих дела којима је радња несавршена. Данас се на радњу пази, а не од увек. Било је времена кад се на њу мало полагало, а у тим су се временима стварала такође лепа дела. У времена старих Грка, на при-

мер. Позната је ствар да често у старој грчкој драми нема развијене радње. „Оно што највише изненађује Француза (каже један француски писац) 1 који добро познаје своје народно позориште, кад чита једну грчку трагедију, то је оскудица радње." А и сваки од нас зна колика је разлика; по интенсивности радње, између старе Антигоне и модерне Денизе. И ни једноме од нас неће зато пасти на памет да због тога осуди ону прву. Никад критика неће доћи до тако јеретичне мисли да одрекне лепоте грчкој трагедији. Ми смо, истина, мало пре показали колико критичари на радњу пазе, и колико су склони да цело дело осуде ако ове нема, али, као што се могло приметити, тамо су била, у питању само модерна дела. Никад, међутим, ни Лахарп, ни Сент-Бев, ни Фаге не би по томе осудили стару грчку трагедију. Напротив. Овај последњи (да само њега за пример узмемо), који је, видели смо, био онако немилосрдан (и неправичан, у осталом) према једном од најлепших дела данашње књижевности само зато што ово није имало радње, сам брани грчку трагедију, којој та радња тако исто недостаје. „Грчка трагедија, каже он изрично, није трагедија француска, она има свој нарочити род лепоте који није род ове, и њу не треба мерити истим мерилом". И одиста је тако (овде, наравно, за однос према грчкој драми, није у питању само француска драма него и цела модерна). Има одиста два рода лепоте, антички и модерни, и за сваки треба нарочито мерило. Виј енац, да се њему вратимо, припада оном првом. Шегош није модеран писац, и замерке које смо му са модерног гледишта чинили, нису биле умесне. Он је од оних великих античких песника, и Вијенац од великих античких дела. Што смо ми на оскудицу радње у њему прстом указивали, нисмо чинили зато да му покажемо недостатке, него да

1 Е. Ра$ие1, Бгате апспеп, (Јгате тсхЈегпе. Рапз (СоНп) 1898. стр. 93.