Зора

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 175

концепцији. Он је и при обради догађаја показао како високо цени догађај. Ми одбранисмо Вијенац од замерака за оскудицу радње (решисмо узгред и главно питање, видесмо да В и ј ен ац није спев с интригом него низ слика). Остају нам још замерке за нелогичност њену. Јер ми смо, ако се сећате, нашли да има нешто неприродно у неким деловима владичине акције (појава с кнезом Радом, договор с потурицама, Драшкова појава, појава бабе). И има доиста. Ми то нећемо порицати, нити ћемо бранити. То су Његошеве погрешке просто. Оне су, у осталом, мале и ситне. Оне нам уз то, после свега овога, још ситније изгледају. И после, тешко их је било избећи. Најпосде, Шегошу није било ни стало да их избегне. Његошу је н. пр. требало, видели смо, да се саслушају кнезови, да се дозову потурице, да се пошље Драшко, и најзгодније му је било насликати да сам владика све то чини. То нама изгледа мало неприродно, али Његош се на то није ни освртао. Он је мислио само на то да пред нас изведе и кнезове, и потурице, и онога Драшка: како ће се то њихово извођење мотивисати, то му је била најмања ствар. Нек су само ту слике, ма каквим концем везане, ма каквим оквиром обухваћене. Нама, после, изгледа невешто што се владика одлучује тек кад се завера прокљуви: Његош, међутим, у овоме није хтео да се удаљава од историје. У осталом, то скоро и није погрешка. Као што се види, ове погрешке Његошеве нису од веће важности, и замерке наше нису тешке. Али шта ми, говорећи о радњи Вијенца, говоримо непрестано о погрешкама Његошевим, шта ваздан замерке чинимо! Ствар је, напротив, пре за похвалу него за покуду. Његош је, баш за то што је овако у Вијенцу чинио, могао доћи до лепота ванредних и необичних. Баш зато што је радњу укинуо, он је могао да разви је једну грандиозну концепцију спева која је за највећу похвалу. Замислите, да

бисте лакше схватили ствар, да је некакав слабији песник узео да опева истрагу потурица: каква би његова концепција била, какав би полет он дао спеву? У каквом би обиму он замислио онај малешни покољ о истрази, над оном шаком обријане Турадије, на оном кратком и 3'заном пољу цетињском које се, како јеједанпутМилутиновић за њега рекао,„испружило ка језик говеђи," невише? Не у великом обиму, зацело. Он би тај покољ схватио јамачно као један обичан бој, и ништа више, и описао би га као и сваки други бој, ограничио на сасвим обичне размере. А погледајте како га је Његош дигао. Није хтео да да само слике из рата. Није хтео много да се бави самим бојем, дао је само две три слике за то. 1 Све остало употребио је да представи важност догађаја, да га да у пуној величини. Најпре га величао алегоријама. А после му дизао важност другим призорима, износио разне околности које му дају већи значај, указивао на однос који га увеличавају. Показао прстом на народ, како је бесвестан, како не разуме важност истраге, и тиме, одједном и врло рељефно, представио како је велика мисао владике Данила, како одскаче од средине његове. Указао, затим, на братства, и представио како је тешко било, међу самим црногорцима, извести ову мисао, какав је огроман прелом имала она да изврши у овом народу, како је важан догађај. Пружио руку на потурице, показао како су били обесни и тврдоглави, и тиме предочио како је тешко било Црногорцима од њих, како је нужна била истрага. Подсетио нас да тамо у даљини, ван земље црногорске, има Турака и изнео шта они раде са сиротим хришћанима, и тиме представио како је тешко било овима с таквим непријатељем,

1 Карактеристично је да ни те слике нису праве слике из боја. Његош нигда није представљао сам бој, у слиди, у којем призору, него дао само извештаје о њему, унео ствар у причање. Тако у народним косовским песмама извјештавају о боју Владета војвода, слуга Голубан, слуга Милутин.

23*