Зора

Бр. V.

3 0 Р А

Стр. 177

више. Код њега се она није ограничила« само на то да буде израз праведне ствариј људске: она, најпре, излази ван сфере људских радња, а после, њен значај нема граница. По њему, она је одозго послана, она је огледало целе васионе. И Његош јој је и тај значај обележио у своме делу. Он је, у два три класична места, у два три бесмртна пасажа 1 , оцртао ону гигантску борбу у васиони, борбу она два бескрајна непријатељска табора силе и одбране, Физичке снаге и разума, ону вечиту борбу свих стихија и створова у природи, и, како је тај табло поводом говора о истрази развио, показао да истрагу сматра као израз и те борбе. Ето, шта је Његош од истраге учинио, како ју представио, до којег ступња дигао ! Ето какву је грандиозну, величанствену, концепцију дао спеву! Ето какав му је дах улио, какав му полет дао, какав му основ положио, колике дименсије одмерио! Цео је спев претворио у једну горостасну химну, глорификацију,апотеозу. Та концепцијаје оно што је можда најбоље у Вијенцу. Она опомиње на Милтона, на Данта, на старе библиске пророке; онаједначи Вијенац са најбољим што су они произвели... Прекинимо говор. Ми смо, раније, у прошлој глави, стали бројати епске особине у Виј енцу: ево, у овој концепцији, још једне, четврте по реду.

Остаје нам, после целе ове дискусије, ипак једна ствар нерешена. Ми рекосмо да је радња Вијенца недраматична, али рекосмо ли, у исто доба, да Вијенац није драма? Не, и с разлогом. То је нарочито питање, и ми ћемо се сад не њега осврнути 2 .

1 в. два монолога игумана Стефана: „ја имадем оеамдесет љетах..." и „ја еам проша еито и решето..." 2 Критика је, делом, ово питање огласила за нерешљиво („Г. В. се уопште не даје свести у доктринарски какав терак," каже се у једном предговору Г. В.), а д§лом остављала на страну нерешавано, подсмевајући се по малко онима који се њим баве („апостоли т е о р и ј е којих не фали ни у којем крају, још ће непрестано ломити главу како да најподесније

ш По мом мишљењу, Горски Вијенац шје драма. Он може имати епских особина, ЈРможе садржавати пуно лирских места, ипак 7 зато он остаје драма јер је (то је најглавнија ствар) у драмском облику. Једино што нас може уздржавати при овом тврђењу, то је што је Вијенцу радња недраматична. Али ми већ једаред наговестисмо како радња није била, у свима епохама драмске историје, оваква како је данас схватамо, и наведосмо за пример томе стару трагедију грчку. И ми, одиста, на ову врсту драме и мислимо кадВијенац називамо драмом. У грчкој драми нема интриге, а има међутим, пуно дигресија, махом лирских; све, дакле, сасвим супротно данашњој драми, а све слично Вијенцу. Сетите се само, тога ради, Есхилових драма, његових Персијанаца на пример, или Д ан а и да. „Грчка драма има облик драме али, врло често, само облик и ништа више од ње. То никако и није драма у смислу у којем је ми замишљамо, то је само епски епизод бачен на сцену." 1 Ето таква је, од прилике, драма Горски Вијенац. Зовите га, дакле лирском драмом, епском драмом, каквом хоћете драмом (а има их од сваке руке), али га зовите драмом. Горски Вијенацје пре епска драма него, како га је неко назвао 2 , драматисан еп. Његош је, држим, и сам сматрао Вијенац за драму. То се може донекле видети и по ономе што је казао Г. Бану. А то се још боље види (и ово је нов доказ да је Вијенац драма) по Његошевој тежњи да, што строже, изведе јединство места у Вијенцу. Ко на јединство места пази, тај на драму мисли. Тај моменат јединства је специфично драмски моменат и, ако га је Његош у Вијенац унео, он је тиме показао да је Вијенац

карактеришу ову златну књигу, док на против ми.,.;" Г. Цар, Симпатије). Ми, међутим, држимо да се оно и даје решити, и да је вредно пажње као и свако друго. 1 Еа^ие!, 93, 105. 2 Поменуто код Вуловића.