Зора

Бр. V.

3 0 Р А

Стр. 163

беничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце. Кљако под старост ипак превјери. Назва Бога и додаде: — А,јадан, Пилипенда, смрзе ли се? — Валај да хоћу да се укочањим овђе на сред пута, не бих зажалио? — А, јадан, а што ти,... а што се ти не би уписао? Пилипенда викну: — Валај, нећу, па сад цркао од глади! А поцркаћете скоро и ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље! Кљаку не бјеше до смијеха, јер њему и друговима Пилип бјеше живи, оличени пријекор; ипак удари у смијех и поче извијати: — Ама, Пилипенда болан, не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него, знаш, докле изимимо и да спасемо нејач и чељад па онда ћемо лако! Пилип пљуну. — Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико ни до вијека! И опет пљуну. Кљако се намршти, те ће опоро: — Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса! Пилип стаде и одговори јачим гласом: — Ја се уздам у мога српског Риста! Ако ће ми помоћи, вала му, ако неће и онда му вала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти . . . Кљако га прекиде: — Мучи, Пилипенда! Ја сам царске вјере! — А пасји сине, викну Пилип измахнувши штапином ... Чекај да ти притврдим ту вјеру! Али Кљако даде маха ногама. Онда Пилип, изван себе од гњева свом снагом удари по сапима Кур-

јела. Овај стаде и окрете главу и тужни поглед на господара, а Пилипенда постидје се, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се. Биоград. На путу у јутро — ЈУ1штан ЈГркБићевкћ Ррозорје. Свиће и снијег пада. Лијепо је кад снијег пада, лијепо — бијело је све, и пут је бијел а бијело је и онуда гдје пута нема — све бијело .... Уковани, слеђени поток са старим млином, сиједим старцем, што с накривљеном капом и испалим згрбљеним леђима на леду чучи. Жућкасто и црно врбље и грмље на обалама, брјегови наоколо са пространим пољима и голом, ријетком шумом. Оне мале кућице подераних кровова испод вијенаца, што нагнуте једна прама другој климају санане уморно главама, завршујући шапатом тужна причања дуге прошле ноћи, причања о старим временима и догађајима, кад је оно живот онако тежак био. — Само је ноћу звонило у Светом Духу, хрпе народа бјежале шумама, преко вода прелазили Турци, у пољима није било станова и нијесу још сијани били кланци..., св. Петка није стајала доље на путу а није било ни школе, лисице и вуци трчали су у чопорима преко пустих поља .... .. . Да, да — да, драга моја... тако је онда било

— Не, не видиш ти то све. Не видиш — не, са пута се не види тако далеко а и снијег пада ... Не видиш ти, али знаш, да је то све око тебе и зато, баш зато је тако лијепо.