Зора

Стр. 162

3 0 Р А

Бр. У.

преко њива и изводио на цесту. Кад стигоше на цесту Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега; тужним погледом прелети цијело Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и у машти му се приказа глад, та страховита утвара, која, ето већ четири мјесеца влада по тој пустоши, те већ многи подлегоше пасјој погибији. То је било почетком године 1843. Због необично слабе љетине, још минуле јесени, завлада невоља по горњој Далмацији. Пред Божић мало је која кућа имала њешто жита, а због слабог саобраћаја у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене и просу, а некмоли јечму и ражи. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако продајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има стоке ни шума! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилип, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ с јесени отидоше им оба сина у Приморје у најам. Али та благодат не потраја дуже од три недјеље; замијени је друга. Опћина прекиде радове, а среска -власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек, бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине; православнима пак среска власт поче поклањати кукуруз, никако друкчије, али под погодбом, да сваки кућни старјешина

који буде примао исхрану, мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у сиромашним Кричкама, гдје не бјеше друге вјере, сјем православне. Стари, изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш међу њеким знатнијима страх од глади надјача, те се поунијатише капитан, ађунто, чауш, (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених писама) и још седам осам домаћина. Онда их власт поче хранити и поче им зидати нову, велику богомољу... Пилип је ишао пут града за својим старим Курјелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилип ни једном не ошину, нити га је икада тукао, .јер му жао бјеше свога старога и оданог помагача у ратовању за опстатак. Пак пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући ваљда да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела! Хоће, ље!" Дабоме да је Пилипенда на свој начин и помало размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао се: — Бого мој, зашто ли ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке која гладује? И зашто баш на нас тежаке, који те више славимо, него лацмани који су сити и обијесни? Али, опет, вала ти, кад смо ми најсиромашнији, најтврђи у вјери! Ено, капитана... У томе чу иза себе тутањ корака и упореди се с њим Јован Кљако, кричански чауш. Бјеше то омален, живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учестовао у ши-