Зора

Бр. У.

3 О Р А

Стр. 161

зао лагано, готово сламку по сламку. Паметни и благи поглед Курјелов био је управљен час на домаћицу и њену работу, час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво; очевидно он их је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу и радо би с њима дијелио своју сламу, кад би то за њих храна била. Само кад би вјетар сувише забијеснио, магарац би престао гристи и наћулио би уши... Замислите још двадесетак таких кућа и дворишта, а у главном, и са једнаком садржином, па онда десетак повећих и пространијих те ћете имати пред очима село Кричке у Петрову Пољу у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала, од старине потамњела православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, ближе средини. Али у зачељу села, одвојена, зидала се Велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици,а не најсиромашнијем селу Петрова Поља! Бјеше већ изидана до крова. Јела уђе у кућу треснувши вратницама. У исти мах, као договорно, и вјетар хукну јаче и пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима збуњено око себе, па устаде, да се протегне. Тада се тек видје, да је прави Пилипенда, како су га обично у селу звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а некада црвена капа, сада од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну чинило се да ће прождријети лонац, а кад онако дроњав, изглодан и црн, са утонулим очима, попостаја непомичан на огњи-

шту, бјеше оличена глад, која је онда морила Петрово поље! Сједајући, Пилипенда хукну и рече: — Дај, жено, ако хоћеш! Јела извади из коша и стави преда њ земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Он се тренутно загледа, одмахну главом и захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у отвор. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилип скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изађоше обоје пред кућу, да се умију. Курјел зањака угледавши господара. Пошто обоје поново сједоше, прекрстише се и почеше полако, опрезно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом, једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела започе: — Јадна ти сам, што ћу! ? Како ћу сутра на причешће без повезаче? Пилипенда слегну раменима, напи се воде па изађе из куће. Жена изиде за њим, те натоварише магарца. Јела бризну у плач: — Нећеш узети за дрва ни пет бановаца, а четири ти требају за брашно. А, јадна ти сам, како ћу сутра? Гријех је! Пилип се мало замисли, па уђе у магарећи преградак и изнесе најбољу кокош. Јела, ужаснута, викну: — Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пиргу!? Пилипенда само рече: „Е, ја!" па дохвати дугачки штап и пође за магарцем. Пут је водио мимо нову цркву. Пилип чу гдје га њеко озго са цркве зовну, али се не хтједе осврнути, ни одговарати, него пљуну пут радника, па похита даље. Пут је ишао