Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 219

„Љепше ствари нема на свијету „него лице пуно веселости, „особено ка што је код тебе, „са сребрном брадом до појаса, „са сребрном косом до појаса, „а лице ти глатко и весело: „то је управ благослов вишњега." Али немојмо схватати игумана сувише „романтично." Немојмо га увек замишљати као мудра старца и-пустињака, као романтичну фигуру. Јесте игуман мудар, јесте и стар, и лепо говори као филозоф, и главари га „љубе у руку из уваженија рашта лијепо и мудро збори," и слеп је, што му још више подиже цену и ауторитет (оно је врло жалосно што он слеп пева: „нема дана без очнога вида"): али је он ипак у основи нешто различно од оне фигуре коју би према овим особинама ваљало замислити. Какав је у ствари игуман, види се у оном што владика о њему мисли, и ми треба и даље за владиком да пођемо ако хоћемо да познамо праву фигуру игуманову. Треба приметити да владика не Цени игумана толико колико би овај желео да буде цењен. Кад владика саслуша ону подужу беседу његову („ја сам проша сито и решето") у којој ми обично и с правом налазимо неку дубоку филозофију, знате ли шта примети? Ево: „Добра ватра, а јошт боље вино; „мало си се, ђедо, угријао „па пречишћаш свијет на решето." Има подсмевања у тим речима његовим. Владика се помало шали са игуманом и не узима га озбиљно. Доиста га и не треба сувише озбиљно узимати. Игуман није увек оличена мудрост и достојанство. Он је живе природе и мало кочоперан старац. Он хоће и да се препире, да се шали, весели. Он је од оне веселе братије калуђерске, право српске. Он воли српски Божић више него Божић ма којег православног народа; изгледа му веселији и ако простији. Зато он на бадње вече изгледа сасвим друкчији него кад оно храбри војнике у логору. Он се ту развеселио, пије вино, чисти брке, наздрав-

ља, поје уз гусле, још мало па ће заиграти. Он, од веселости, и подетињи каткад ; чини ствари неозбиљне, смешне. У оној радости због победе, на пример (крај божићне појаве). Кад се народ, као на сабору, развеселио, распасао и разиграо, игуман наједаред улази међу људе, натерује их да скину капу и једу неко на двоје на троје справљено кољиво, и, преко сваког обичаја, држи помен јунацима који су врло давно умрли. „Народ се," наравно, „чуди његову послу ; свак скида капу и смије се,"!) баш као што му се владика пре смејао. Такав је игуман, на днудуше: не мудар и достојанствен пустињак романтични, него здрав и весео калуђер црногорски. Јер, што се мудрости његове тиче, немојмо се варати, знате ли откуда му је она? Има код једног путника који је пбчетком прошлог века пролазио Црну Гору, записано ово: „И ако су духовници ове земље, уопште узевши, незналице, ипак они који путују по пословима свога манастира или прошње ради, и који тим поводом прођу и најудаљеније хришћанске земље, знају много јер су много видели и чули." 2 ) Наш игуман је један од таквих. Он није слеп мудрац из ћелије него путник који је видео бела света. Он је, то сам каже, био у Витлејему и Јерусалиму, у Светој Гори, у Гусији: 3 ) како је могао те путове чинити ако не као калуђер који проси? На тим путовима стекао је ону своју добру мудрост и искуство. Те су му особине, дакле, доцније стечене, а он је у основи прост црногорски калуђер, од исте расе и фамилије од које и поп Мићо. 4 ) Фигура игумана Стефана, према свему овоме, јасна је и индивидуалисана. Владику и игумана, видели смо, и сам Г. Решетар сматра као индивидуалисане

Проза иза ст. 2647. и 2652. 2 ) V1 а 11 а <1 е 8 о гп тп Г с г е к, Уоуа^е Мч1опсјис е! роН^ие аи Моп4епе§го. 1820. I, 319. Ј ) В. ст. 2259—2273, 2454-2456. 4 )" Карактеристично је што Његош игумана зове СтеФаном а оног попа који је погодио Шенђерову лубарду (в. ст. 1386—1394), Шћепаном.