Зора

Бр. VI.

3 О Р А

Ст Р ; 221

и још много доцније, црногорски попови су носили обично народно одело), а искрен, сиромах. и доброћудан тако да се сам себи руга и подсмева: ето такав је поп Мићо. Фигура је јасна, класична, запамћена, неизгладљива. Самом Г. Решетару је, по свему се види, јасна, и ја се 43'дим како он одмах није признао њену очевидну индивидуалност. Ја бих смео то да признам чак и фигури Мустај-кадије. Није тако јасна и оригинална као она горња, али ипак. Пре свега, од свију Турака у Вијенцу, Мустај-кадија изгледа најугледнији, највише истакнут, по рангу и иначе. Он је кадија на Ободу, Ј ) у главном месту потурица; после, живео дуго у Цариграду, одрастао у њему, 2 ) а ви знате колики је, међу провинцијалцима, углед оних који из престонице долазе; 3 ) најпосле, најречитији говорник турски, јамачно вођ црногорских мухамеданаца. Њега н. пр. Срби као највећег крвника сматрају и, чим на Обод нападну, њега траже да убију и убију доиста; 4 ) после, његов говор реши питање ради којега се скупштина окупила, најважнији је на састанку. Ето, тај човек, у том свом говору („што зборите, јесте ли при себи?..."), испољи јаче једну своју црту, једну значајну страну свога и општег турског карактера, наиме Фанатизам. Он је тип турског Фанатика, заслепљеног мухамеданца. 5 ) А то ипак није тако мало да се преко тога пређе. То даје једно јаче

') Он је тај кадија чију оиновицу сватови доводе на Цетиње (в. појаву сватова).

2 ) Мустај-кадијине су речи: „0 Стамболе... „сто пута сам у мојој младости „из миндера у зору хитао „на твој поток бистри и чудесни..."

3 ) Аџи-Али-Медовић кадија такође је учио у Цариграду (в. ст. 738).

4 ) За њега каже Богдан "Бурашковнћ: „Крвника га ришћанскога нема, „Заклала га пушка црногорска." (ст. 1911, 12). Он је, у осталом, једина личност Вијенца што је погинула у покољу Бадњег вечера (ст. 2700).

5 ) Каже се још за Мустај-кадију да је „пунан губе и лукавства" (ст. 1910).

обележје Мустај-кадији и видније оцртава његову фигуру. И ако та фигура не пада јако у очи, она је ипак обележена, јасна, и готово можемо рећи, индивидуалисана. Али да оставимо Мустај-кадију око којега може бити спора, сестра Батрићева зацело представља индивидуалисан карактер. Најпре је незаменљива, а после и израђена фигура. У онако драматичној сцени као што је њена, и карактер њен се морао потпуно оцртати. Карактер је одиста оцртан. Не треба гледати у тој сцени само на интересантну Форму народне тужаљке која јој је дата, него на саму јунакињу, на карактер ове, на драмске ефекте њене. Треба поћи од тога да се она убија на крају тужаљке, па ће се онда разумети емоција у нарицању изражена и карактер јунакиње. Одиста, нарицање сестре Батрићеве не показује девојку убијену од жалости, која тужи скрушено и меланколично, него очајницу која се загонила по цетињском пољу па плаче, јеца, јауче, грца, вришти, крши руке и чуиа косу од муке. Шено нарицање је очајно, лудо, манито. Све што она каже, испрекидано је и растројено као код онога који муца од бола и немира. Њене реченице нису довршене, ни везане једна за. другу; свакој се крај губи у плачу и јауку; цео монолог је испресецан, раскомадан, распарчан. Ту је све краткога даха, све дрхти од жестоке страсти, и наваљују мисли једна на другу док се све не скрхају у једну страшну клетву и у једно девојачко самоубиство. Сестра Батрићева представља пун драматични карактер. Ја сам нарочито то хтео да истакнем; све остало што њену фигуру чини особеном, јасно је само по себи. Фигура њена ван сваке сумње је индивидуалисана, особена, оригинална, јасна, класична. Иста је таква и фигура бабе. Ни ту се јасноћа, особеност, незаменљивост и индивидуалност не могу спорити. Баба је из Бара, са мора, али иде тако по целој околини и даље, долази чак до Цуца; гради се видарица, бере траве, лечи људе и даје