Зора

29*

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 223

пријатељи, помало комшије, скоро побратими: чим дођу на сцену први пут, нађу се, здруже се и остану здружени до краја 1 ) НајпосЈ е, нису никакви ратници, никакви завереници, никакве бојне снаге: док сви остали имају некакав задатак у устанку, њих двоје немају; док не почне бој, нико не може речи да добије од њих, а чим почне, њих и нема на сцени. То су вам два мирна и разговорна чиче, који нимало не личе на старину Новака или Југ-Богдана. Они су за шалу а не за бој; једном од њих (Јанку) то чак и кажу Црногорци: „ти све, кнеже, на шалу окрећеш" 2 ) Сад, њих двојица дочекују, као и остали, Турке, сватове, покајнице, жене, бабе, вештице и све друге долазнике и давуџије; присуствују разним сценама које се одигравају на цетињском пољу, и ево како се понашају. У сцени са заљубљеним Мандушићем, на пример. Свршила се скупштина, отишли и везирови гласници, надошла ноћ; оно што је Турака и Црногораца на скупштини било, то легло на ледину да отконачи под ведрим небом; „мртво доба ноћи све спава": само кнез Јанко и Роган чули да неко говори кроза сан, па брже боље онамо од куд се чује глас, радознали да виде и чују шта је. Кад тамо, а то Мандушић, спава као заклан, али ипак говори нешто у сну. Зачуђен Роган хтеде да га пробуди и озбиљно запита шта му је, али не даде Јанко: њему је до смеја, види да је моменат згодан за шалу, па би да наставе запиткивање али да не буде човека, јер је овај такав да ће и у спавања одговарати на постављена питања. Онда гаузеше запиткивати, радознало, кроз смех, обешењачки, па кад се сити насмејаше а Мандушић већ почео сувише „ђетињити", рећиће Роган Јанку: „не питај га, аманати, за такве ствари док се није што изблеја." Сутрадан, кад се сви беху пробудили, и

! ) Кад Јанко први пут дође са Озринићима (госпоћинска скупштина), Роган га одмах ослови, а овај га отпоздрави пријагељски, као старога знанда.

2 ) В. ст. 2240,

узели редом причати шта је ко сањао, њих двојица окупише Мандушића који ништа не прича: „Мандушићу, што си невесео; што не причаш што си ноћас снио?"; ни тада нису ради оставити јадна човека на миру. Како поступају с Мандушићем, још горе чине с попом Мићом. Долази сиромах поп, доводи масу људи на даву владици; ма колико да је комичан, дошао је по озбиљну послу и није сад за дирање: али наша два кнеза видели да поп носи неко писмо у руци (обичај је, ваљда, да сваки који се жали, носи и писмену жалбу собом) па чули да су се жалиоци попу обратили да им он писмо напише, а знају да је поп неписмен, и онда почну (ово све Јанко) своја пецкања и задиркивања. Владика узима писмо, гледа га, и не говори ништа; а Јанко одмах: „што је било? што пише, владико?" Владика мирно и озбиљно одговори како се писмо не може прочитати, и хтеде да га врати попу, али Јанко пружи руку и узе писмо, па га стаде разгледати и дивити се бајаги: „Дивна писма, јади га убили! „Красно ли је на карту сложено, „Као да су кокошке чепале." А кад заврши то и изазва смех целе гомиле, он поврати писмо поПу и замоли га да он сам прочита, кад владика не уме: „Попе Мићо, држ' ти ово писмо „те прочита, да знамо што пише. л И тако даље; сви знамо како се он даље, кроз целу сцену, руга попу што не уме читати. Јанко чак ни доцније не оставља попа на миру. У појави бабе он такође нађе начина да га дирне. У оном страшном моменту кад раздражени Црногорци, сви листом, скоче да бабу заспу камењем; кад баба види блиску смрт пред очима па, сирота, моли само да јој даду попа да је исповеди, кнез Јанко јој примети: „Нема, бабо овде духовника, „нако ћемо нослат попа Мића, „а он књиге уза себе нема," Та је примедба одиста обешењачка, и лепо карактерише Јанка. Јанко чак и игу-