Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 229

И ко у стиху тражи само ритам, тражи правилно измјењивање слогова по тактовима, дакле по дужини, тај може исто тако уживати у ритмичном клопарању по такту прстима по столу, као што ће уживати у читању т. ј. скандирању стихова. Српски језик сјединственим богаством свога акцента, а овај већ по себи не обил^ежава само дужину него и мелодију (на пр. свијет [свет] — вијенац [венац]), с јединственом музиком већ свога прозног говора може само, на силу Бога, давати грађу стиховима, који се по такту могу скандирати. И кад г. Врх. резонује да је мелодија нешто имагинарно, а ритам »по тактовима« све и сва — онда је послије овог јасно, да тај ритам сам по себи не чини мелодију већ и за то што не инволвира у себи ритам по квалитету, и што, »по правилима« неке вајне српске метрике више угушује акценат зарад такта, него што такт везује за акценат. У старих класика је стиху наравно основ такт, одношај слогова по дужини и тактови могу бити потпуно равни међу собом, јамби су сви потпуно једнаки, дактили исто тако и т. д. јер се и скалупљују само за једну дименсију. На пр. Агша уејгпшдие са|по — (Јиа(1гире:(1ап4е ри4|гет У српском, да не отежавамо разумијевање другим језицима, мален је број јамбова који су у читању потпуно исти; то је у опште готово и немогуће тражити кад се зна колико је обиље акцента, колико шаренило висине и низине итд. кад се уопште зна да српски стих не може имати само једну димензију, свој квантитет, него има и свој квалитет. Два стиха У српском могу имати са свим различну мелодију, ма да су истог размјера и истог ритма по такту. Г. Врх. се, наравно, мора позивати на стару класичну метрику и поезију — али

он ваља прво да докаже да се правила те метрике могу без зазора примијенити на српски стих, јер како се досад српски стих силом потчињавао правилима класичне метрике — то у његовом милостивом сјећању и »српског акцента« видим празне ријечи, као и у његовим дефиницијама стиха. По госп. Врх. наравно, да бисмо морали учити нашу дјецу скандирати да би могла читати продукте наших пјесника. У потврду том госп. Врх. цитира један дистих Шилеров, и чисто расте што је показао — потребу скандирања. Али... да, али ако су Шилер и Гете пјевали сгзијесно и намјерно у хексаметру и дистиху, они су имали и сгзојих и лшперарних разлога и нијесу без реда и закона оживљавали класични метрум. Ни једна лирска пјесма Гетеова не показује оне слободе (неправилности у реду ријечи итд.) које је он као и стари класици употребљавао ондје, гдје се служио хексаметром итд. (на пр. Неггтапп ип& ВогоИгеа). А да чак ни ту није имао на уму само рнтам хексаметров — као на пр. Омир, Виргил — знаће и г. Врх. кад прочита овај стих макар »и у прози«: Наћ' 1сћ Деп Магк4 ип<1 сПе 81ха88еп Лосћ те 80 [ешзат ^ебећ'п! И Гетеов хексаметар може се читати у прози, па да не изгуби мелодију, јер је мелодија у самом избору ријечи — не у калупу! Прочитајте Виргилов стих у прози и видићете сву разлику између класичног, ритмичног по такту хексаметра и модерног, лгелодичног стиха. Али ко тако као г. Врх. без скрупула мијеша правила класичне метрике с правилима новије — том је узаман доказивати да чак и онај дистих Шилеров, којим он себе брани, има више мелодије него што ухо г. Врх., навикнуто само на скандирање и лупкарање прстима по столу, може и сањати. Тако на пр. тај дистих показује да је мелодичан нарочито онај стих, у ком саме ријечи одношајем својих слогова по дужини и по квалитету унапријед одре-