Зора

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 297

по неизмјерној равници; тек тамо далеко, у тамној ноћи, ширила се тамна стијена шумска. Поред пруге текла је широка ријека. Каткад се учинило Николи, да чује њен мукли шум. Од часа на час засвијетлио би се талас у дрхтавим зрацима мјесечине, као кад падне сребрна шкољка на мирну, глатку површину. Никола је гледао, али му се полако спустио дријемеж на трепавице. Од попијеног вина било му је топло, само му је кадкад шинула по хрпту и ногама пријатна хладноћа. Увио је капут тјешње око кољена и наслонио је главу на прозор. Мислио је само нејасно; мисли и слике су се наизмјенице појављивале у његовом сјећању без особите везе. Али осјећао је на срцу непрестано још нешто тешко. За часак није могао да се сјети, шта је то урадио рђаво, како се огријешио. Али у час му је дошло пред очи лице Дионизијево, и зазебло га је по цијелом тијелу. — Моје срце је тврдо ... опрости ми, Дионизије, као што Бог опрашта! Трепавице су му се некако уздигле и у полу сну обазро се по широкој равници. Сред пољане стајало је голо, осушено дрво; дугачке гране пружале су се и сизале у ширину као похлепне коштане руке. Али Никола је познао, да то није било голо дрво и да то нису биле осушене гране. Тамо по пољани ишла је смрт силним корацима; кад дигне косу, сегне њоме до неба. Ишла је по пољани и махала је силном косом и падале су главе љепоцвјетних ружа. Никола је опазио међу њима главу Дионизијеву: упали образи, јектичаве очи. Коса је зазвиждала ваздухом и — Никола је уздахнуо дубоко и трепавице му се спустише на очи. II. Воз је зазвиждао, вагони су се стресли и стали. Никола се тргао; скочио је престрашен у вис, погледао кроз прозор

и прочитао натпис на ниској станичној згради. — Орешник! Усамљена станица, удаљена од села добра по сахата. Никола је журно зграбио свој мали ковчег и изашао из купеја. На перону није било скоро никога. Сањиви чиновник стајао је поред пруге; на клупи поред врата сједила је згрчена жена, завијена у дугачку тамну мараму, тако да се видио само њен коштани нос. Свијетиљке су горјеле биједно; расвјетЉавале су тек за нужду перон и зграду. Никола се осврнуо; никаквих кола и у опће нигдје живе душе. За жељезничком станицом распростирала се мрачна и тиха равница; пут посут бијелим каменом, свијетлио се на мјесечини. Завукао је главу дубоко у огрлицу и пође путем. Чудно је човјеку, кад је сам насред самотне, неизмјерне ноћи. Чује одјекивање свог хода и стане; чини му се да неко иде за њим. Обазре се а наоколо стоји ћутљиво, тихо дрвеће; ни листак се не миче. Обузима га особит осјећај, — није страх, него нешто слатко, немирно. Мисли му добијају крила, пењу се слободно ка звјезданом небу, лепршају крилима поред сребрног мјесечевогпрстена... Долазе успомене, јасне и бујне као никада. Што је човјек доживио, види у особитој свјетлости; копа бисере из своје прошлости... Никола се сјетио, како је овуда ишао први пут. Овај му се пут чинио тада досадан и свагдањи. И још није добио у Орешнику поштеног конака; спавао је на тврдој постељи и сањале су му се саме глупости. Идући дан упутио се у замак послом. Господар га је примио пријатно; кад су сједили послије свршена посла при чаши вина, ушла је у собу господарева ћерка. Никола је устао и поклонио се; осјетио је у образима топлоту и од тога тренутка понашао се неприлично и дјетињасто. Јелена Ратејева била је тада седамнајесто-годишња, једва развијена дјевојка.