Зора

40

Бр. VIII. и IX.

3 О Р А

Стр. 309

— На служби, господине порезниче!... Дозволите? Сјео је и наручио је вина. Порезник је био дебео неокретан човјек, црвеног бубуљичавог лица и заливених очију. Долазио је из звања сваког сата на неколико минута у крчму: рад је препуштан контролору, контролор адјункту, а адјункт практиканту. — У замку није више пријатНо... Погледао је Николу, као да очекује занимљивих новина. —- Промијенило се у неколико, одговорио је Никола хладно. —• Стари је био синоћ овдје; картао се цијелу ноћ, на пошљетку се хтио тући. Силом су га стрпали у кола. Николи је било непријатно; осјећао се сам некако осрамоћен и понижен пред тим завидљивим, достојанственим човјеком, који не би никада пао тако дубоко, да прокарта своје имање и да га силом трпају у кола. — Тако је, кад се човјек пропије... Мени није ништа жао тога Ратеја, не. Такав човјек, који има умазане руке, и који се обогатио Бог зна којим путем, нека се упропашћује, како му је драго. И с Ракером је управљао... је ли Вам познато, како је радио с њим? Ви сте тада били више пута горе. Николи је шинула крв у лице. — Мени није познато ништа рђаво. Поштено је радио с њим... — Хм... да, да... Очерупао га, ако хоћете да знате. Давао му је новаца, да се младић изгубио и упропастио... а он је при том напунио своју кесу... ако хоћете да знате. Ја напошљетку немам ништа против... Порезник је устао некако зловољан, обукао је капут и отишао. Никола је остао у гостионици до подне. Сједио је неко вријеме замишљен, а затим је ишао по соби чврстим корацима, руке на леђима. Кад се сјетио порезника, скупио је усне и пљунуо у страну, као да види пред собом блатну мрцину...

Прије је можда пио за његовим столом, Вог зна колико пута; стајао је пред њим погнутих леђа и слатка лица... не очекујући ништа од њега, — понижавао се само, као што се из унутарњег нагона и без себичности понижава пасја натура. И данас кад су га морали силом трпати у кола, — данас је добила та натура поново своје достојанство и пљује на ципелу, коју је још прије добре године дана облизавала... Пфуј!... Ручао је без апетита, а послије ручка дао је одмах да се упрегне. Ратејев кочијаш вратио се у замак још прије подне; крчмар је дао Николи изанђала, старомодна кола с округлом зеленом стрејом; боља је узео неки господин, путник, што се бавио два дана у Лешевју и одвезао се раније у Орешник на жељезничку станицу. Киша је полако престајала; сипила је само још као магла. Али пут је био страшан; блато скроз и скроз, да су на неким мјестима кола упадала скоро до осовине. Али Никола није много пазио на пут; глава му је била пуна тешких мисли. Сјетио се оне вечери, кад је сједио у варошкој крчми и сјетио се ријечи, што их је говорио пијани Дионизије о својем величанственом дјелу. Лице Дионизијево му је дошло јасно пред очи и у том тренутку је примјетио необичну сличност међу Дионизијем и Рекаром. Исти дубоки, немирни поглед, — поглед јастреба, што лежи поред пута сломљених крила и нема више толико снаге, да се обрани од врана... Сјетио се оне вечери код Ратеја, кад је Рекар казао, да ће отпутовати а Јелена је устала с преблиједјелим лицем. Осјећала је несвјесно у својој души, да се Рекар неће више вратити, а и на његовом мутном и упорном погледу познало се, да је знао куда се спрема... Никола се сјетио ненадно оне усамљене јеле, што је некада видио на пољани: смртјеишла по пољани снажним корацима и под ње-