Зора

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 321

рода да поменем. То је она слика Цариграда коју Мустај-кадија разастире пред очима присутних: „Сто путах сам у мојој младооти „из миндера у зору хитао „на твој поток бистри и чудесни „над којијем огледујеш лице „љепше сунца, зоре и мјесеца. „У небу сам, у мору гледао „твоје куле и остре мунаре „с којих су се к небу подизали „у свануће, у дивну тишину...." Слика чаробна, вилинска, пуна источњачке имагинације, као пренета из „Хиљаду и једне ноћи". Сто грациозних предмета излазе вам пред очи: зора, свануће, дивна тишина, море „бистро и чудесно", мунаре и њихове фине силуете које се у мору огледају; и то све у једној поступној, мелодичној поетској реченици! Ако још хоћете једну компарацију с јутром и пролећем, ево вам ова, колосална, која веома нежно изражава један од најглавнијих момената у спеву. Владика каже: „Ох, да ми је очима виђети, „Црна Гора изгуб да намири . .. „душа би ми тада мирна била „како мирно јутро у прољеће „кад вјетрови и мутни облацч „дријемају у морској тавници". И иначе, да оставимо овакве компарације, Његош има често нежних места, дискретних тонова: „и наше су утирали сузе „вјешти звуци дивнијех гусалах ..." Или онај почетак последњег кола: „Бјеше облак сунце ухватио, „бјеше гору тама притиснула, „пред олтаром плакаше канђело, „на гусле се струне покидале, „сакриле се виле у пештере „бојаху се сунца и мјесеца; „бјеху мушка прса охладњела „а у њима умрла слобода „ка кад зраке умру на планину, „кад утоне сунце у пучину..." Пазите само мотиве којима је изражена ова агонија Црне Горе. Облак, тама, „канђело" које плаче пред олтаром, поки-

дане струне на гуслама, виле које се крију од сунца и месеца, „мушка прса охладњела" (само то, а не као оно енергично у првом колу: „смрад ухвати лафа у кљусама"), слобода која умире — све (шта ћете кад све морам у суперлативу говорити?) најнежнији мотиви, најдискретнији тон; па она фина компарација на крају, и онај ритам, и оно музикално понављање речи! Или, напослетку, онај Мићуновићев одговор владици у првом призору: „Не, владико, ако Бога знадеш..." Прочитајте га, нећу у целини да га цитирам, него ћу само да укажем на нежни тон који је у њему. Мићуновић има да одговори владнци на оне његове сумње у успех и очајање пред ситуацијом без излаза; тако је и кнез Раде имао (сећате се оног одговора). Али Мићуновић овде не говори ни налик на кнеза Рада. Ничега суровог, увредљивог, дивљачног: све благо, питомо, нежно. Нигде Мићуновић не напада владику, не протестује, не куне него га само теши, улива му наде, превија мелем на његове ране. Кад хоће да му каже да ће Црногорци сигурно победити, пазите како казује. Није му доста што му открива утешне хоризонте победе, него га и ту гнтеди. И кад победу слика, он пази да му се не омакне нешто црње боје. Неће н. пр. да му помиње барут, бој, непријатељску крв која потоцима лије, јер би то можда вређало болећива владику, него му само говори о „врсним момцима", о момчадији у коју се ваља уздати. Па и ту неће да указује на ратоборност момака, крвожедност или што слично, него на здравље њихово, на „снагу", „лакоћу", „брзину", „вјештину", „хитрину". Те речи одиста, једине падају у овом говору; са њима је само окарактерисана младост црногорска. И још је ова младост представљена као питома, чедна, побожна, хришћанска, која смирено иде у цркву и слуша „божју летурђију", која само „око цркве" води коло кад га једанпут поведе, којој је „тамјан" што и витештво, која због