Зора

42*

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 327

и нацијонални интереси тих народа укрштавају — потичу из неправедна одношаја рада и заслуге. Данашње државе колико се старају да одрже интегритет својих граница, исто толико настоје да задовоље све грађане своје уводећи корисне реформе за побољшање економског стања сиромашнијег свијета. Данашња борба аграраца против капиталиста има много заједничког с борбом римских пучана (плебејаца) с властелом (патрицијима). Јер и борба у Риму, премда је ишла за политичким тековинама, имала је своју клицу у неједнакој подјели материјалних добара и одржавању тога неправедног стања. Видећи колико „савремености" има проучавање ове борбе римског народа, прелазим на садржај књиге које натпис горе исписах. Задаћа је овој књизи, да представи економску борбу римског народа у њеној узрочној вези, да истакне погрешке које су чиниле заинтересоване странке, затим да представи економско стање у Угарској, нарочито тамошњег српског народа. Књига је подијељена у шест одсјека: I. Увод. II. Пољопривредно стање у старом Риму до аграрних нокрета. III. Аграрне борбе до великих рефорама браће Граха. IV. Браћа Тиберије и Кај Граси. V. Аграрне прилике након смрти браће Граха. VI. Додатак: Поглед на пољопривредне прилике у Угарској, нарочито српског становништва. У првом се одсјеку — Уводу истиче важност аграрне борбе по читав државни римски живот; тумачи узрок тој борби и свршетак њезин; исТиче се сродност данашње борбе између аграраца и капиталиста и ондашње између пролетаријата и богаташа. Као главни узрок пропасти римског сељака наводи се: 1. кајитарстио, које је у римској држави врло цвало, 2. окупације брлкаииог зелгљишта (а§ег риШсиз) од стране патриција, З.установа ропства , 4. царинска политика римског сената. О штети кајишарства не треба ријечи трошити: то зло и данас сапиње велик број сиротиње. Није користило, што се одредила највећа камата 10"/,, касније 8'/з "/,,, а најпослије 4'/ 6 %, кајишарски се занат и даље тјерао. Томе је приступила неправедност при подјели државног већином освојеног земљишта. У Риму је био обичај, кад се какав страни народ савлада, да му се одузме један дио земљишта и прогласи државним имањем (а^ег риБНсиз). То се државно имање давало на уживање римским грађанима, али само

властели. Имање је припадало држави, која га је могла од посједника вазда натраг затражити. Но то је она врло ријетко чинила, већ и зато што је државна власт — бар с почетка -— била једино у рукама властеле. Установа ропства шкодила је римском сељаку као што данас шкоде машине малом посједнику а фабричка производња занатлији. Римски велики посједник имајући у својим робовима врло јефтине раднике чиниоје сиромашном сељаку двоструку штету: одузимао му прилику зараде и због јефтина рада обарао цијену житу и другим пољским производима. Најпослије и сам сенат у својој ограничености, да би у миру одржао гладни пролетаријат градски, укидао је царину на жито, ушљед чега је жито из Сицилије и Африке плавило све тргове италске и тиме обарало цијену домаћем италском житу. —• Народ је сеоски сиромашио и западао у све већу зависност од богате властеле. С тога му није било од користи, кад се касније прогласила равноправност римских грађана. А римској држави бијаше сељачки сталеж главна потпора. Док је овај снажан био, била је и држава снажна. Земљорадња бјеше главно занимање старог Римљанина. Па и касније кад се развила трговина и индустрија, сматрали су Римљани агрикултуру најчаснијим занимањем. За сенаторе знамо да им је било законом забрањено свој новац и у што друго улагати до ли у земље. С тога су аграрни покрети били од велика значаја по цјелокупну државу. Те аграрне покрете, како их је и писац ове књиге лијепо изложио, треба да замислимо овако. За краљевства није било аграрних покрета, већ из разлога што тада није ни било велике разлике у имању. Осим тога и сами краљеви бринули су се за сиромашнији свијет; за краља Тарквинија Приска знамо да је био особито наклоњен нижем сталежу — тшогез ^епЂез, како Ливије каже — не можда из неког човјекољубља него из политичког рачуна, што је требао јаку странку у сенату и народу. Послије краљевства успостави се аристократска република — појава врло обична у свих старих грчких држава. За краљевства имађаше државну власт краљ и донекле сенат, за републике остаде та власт у рукама сената — представника богате властеле. Примјерима грчких др-