Зора

Стр. 364

3 0 Р А

Бр. УШ. и IX.

Штадопа о Његошевој прослави

* Коло доноси на првом мјесту пригодни чланак од уредника му Д. Живаљевића, у ком на питање, чега имамо сада да се споменемо: да ли свршетка првога или почетка другога живота пјесникова, — одговара, да нам се обоје пред очи јавља; али док се и ту поново увјеравамо како је „земаљско за малена царство", за утјеху нам се показује, како је истина, да је небеско царство за вјекове. Па наставља: „Његош је био свјестан своје духовне снаге и величине. Сувременици су га добро знали и цијенили — али и једно и друго блиједипред величином каква се данас нама указује, каквом нам се приказује сама душа великога пјесника из дјела његових. „Ниједан листак са ГорсТсога Вијенца., вијенца славе његове а части српске, није за пола стољећа увенуо! Вријеме, неумитна судија поклонило се бесмрћу умрлога пјесника! Данас празнујемо први ступањ у дуговјечној слави посмртнога живота пјесникова. Дани су такога живота дуги и свијетли. Први је трајао пола стољећа, за њим наступају други, сјајнији и топлији. Ми данашњи скромни раденици, нећемо доживјети, дасејош једном, послије друге половине стољећа, поклонимо слави пјесниковој — али ћемо и тада, у свијету гдје нема жеља и страсти, бити поносни са вјечите славе нашега сународника... Захвално се клањамо спомену твоме, теби који вјечито живиш тамо — Ђе Обилић над сјенима влада!" * * Бранко-во Коло доноси познату Сандићеву пјесму нестиховну, само да обиљежи дан смрти великога пјесника, а уредништво му даје на знање, да свечани број спрема од нове године. * * Женски с-вет доноси на уводном мјесту: „Прошлог мјесеца 19. дана о. г., навршило се 50 година, како је преминуо на Цетињу у Црној Гори Петар II Петровић-Његош, владика и господар Црне Горе од 1830. до 1851. године, док није умр'о. Њега цио црногорски народ назива Владика Раде, јер му је тако

крштено име, а Петром су га назвали тек кад се покалуђерио. Све до 1851. год. владали су Црном Гором владике и тек по смрти овог великог мужа и Србина прешла је влада на свјетовне Господаре, али из исте породице Петровић-Његоша, која је лани навршила 200 година, од како управља тим српским драгим камењем. Прије овог владике владао је у Црној Гори Петар I Петровић-Његош и кад је остарио, намијенио је престо своме синовцу Раду, сину Томе Петровића-Његоша. Раде се родио 1. новембра 1813. год. у селу Његушнма, гдје је и одрастао и провео дјетинство своје као и друга сеоска дјеца. У 10-ој години узме га стриц, пок. Петар I, кога сви Црногорци славе као светитеља, к себи и даде га учити књизи. Од јесени 1827. до прољећа 1831. год. био му је учитељ пок. Сима Милутиновић-Сарајлија, српски пјесник и секретар владике Петра I. С јесени 1830. год. умре владика Петар I и остави, у својој пошљедњој вољи, за нашљедника Рада Томина, који се идуће године покалуђери, и прими име стрица свога, али га је народ и послије звао из милоште Владика Раде. 183*3. год. оде у Русију, гдје га у Петрограду, на св. Преображење, завладичи митрополит петроградски, у 19-ој години живота. Владика Раде је један од најзаслужнијих Срба, не само као владалац, него и као пјесник и као књижевник. Организовао је Црну Гору као државу, завео ред у земљи, подигао прву школу на Цетињу и послије 350 година порадила је опет српска штампарија тамо. Спјев његов Горски Вијенац , доживио је 14. издање а преведен је и на њемачки језик као примјер љепоте пјесничке. Око 1850. год. почео је побољевати и отишао је у Италију, да потражи лијека својој сувој бољетици, али га није нашао, ма да је иначе био узор снаге, висине и љепоте мушке. 19. октобра 1851. год. растави се на Цетињу велика душа од велика тиј ела, те одлети у наручја Аврамова, а тијело се спусти у гробницу, коју је сам себи саградио на Вису Ловћену, на догледу цијелом Српству, коме је и припадао. Нека је слава великом Србину и