Зора

Стр. 366

3 0 Р А

Бр. X.

* Угепас вели: „Године 1851. на 1. студенога по р. к. или дне 19. листопада по ст. к. преминуо је велеумни пјесник, црногорски господар-владика Петар II Петровић-Његуш, познат боље под именом владика Раде. Тога се је дакле дана навршило педесет година, од како је тај велики Славен и велеумни српски пјесник преминуо у најљепшим мужевним љетима, не навршив потпуно ни четрдесету годину живота. Српски листови посјетише на тај кобни дан, када је за увијек склопио своје тјелесне очи тај у истини велики умник, пјесник, државник и владар, који је као сјајни метеор засјао на славенском југу и поставио себи класичним својим пјесмотворима „топитеп4ит аеге регепшиа". Бијаше то великан широка погледа, велика срца, красник стасом и обличјем, родољуб и, што но ријеч: сав човјек. Када га је по први пут видио руски цар Никола : 1, који је и сам био необично висок стасом, ускликнуо је: „та ви сте већи од мене"; али ћему духовити владика-пјесник: „Сам господ Бог већи је од цара рускога". Животопис владике Рада чита се као какав врло занимљиви роман. Особито га је занимљиво приказао његов добри познавач, пјесник Љуба Ненадовић у својим класичним списима 0 Црногорцима: Писма са Цетиња г. 1878. и Писма нз Италије, затим др. Лаза Томановић о дјелу: Петар II Пгтрокић Његуш као владалац. Родио се је владика Раде 1. студенога (по ст. к.) г. 1811., као трећи син трећега брата владике — господара Црне Горе Петра I Његуша. Отац му се је звао Томо а мати Ивана, кћи Лазара Пророковића. На крсту му дадоше име Раде, отуда га и каеније, од када је као владика и господар Црне Горе примио име Петар II Петровић Његуш, од мила зваху владиком Радом. До десете своје године пастировао је Раде по ловћенским брдима, д,ок га не позваше к владици Петру I на Цетиње, да се, учећи се књизи, приправи за нашљедника свому стрицу, владици Петру I, касније проглашењу свецем. На Цетињу је, дакако, могао врло мало научити. Калуђер Михајло и владичин тајник Јаков Цеко нијесу ни сами били људи велика зпања. Зато га послаше касинје у Боку Которску, у мана-

стир Савину, гдје га је подучавао калуђер Јосип Троповић, код којега остаде три године, т. ј. до г. 1827. У јесени те године постаде му учитељем чувени српски пјесник Сима Милутиновић Сарајлија, познат у књижевности и под именом: Чубро Чојковић, који се је тада вратио из Њемачке, накрцан сваковрсним, великим знањем, те је волио поћи на Цетиње као владичин тајник и одгојитељ и учитељ његова нашљедника Рада, него ли на позив кнеза Милоша Обреновића доћи у Србију. Осам година дана учио је Сима Милутиновић Рада, већином верући се с њиме по брдима и гудурама, сваковрсне ствари, читао је с њиме разне књиге, а Раде је све то бистром својом главом добро памтио и употпуњао, читајући разне књиге. Није ту, дакако, било ни говора о каквом систематском учењу, али је и тако бистроумни Раде научио врло много. Петар I умре 17. листопада по ст. к. г. 1830., а већ за два дана, дакле 19. листопада исте године постаде Раде његовим нашљедником на црногорском престолу, као декетнај естогодишњи младић. Ниј е се ту много разабирало о годинама; најприје га закалуђерише, онда запопише и касније у Русији, у Казанској цркви у Петрограду, пред царем Николом I завладичише. Као владика а владар показао се велики државнички дар, увео је многе реформе у Црној Гори и водио многе ратове с Т.урцима. Као пјесник испјевао је много управо класичних пјесмотвора. Ево наслова већим његовим пјесмотворима: Пустињак Цетињски, Огледало Српско, Луча Микрокозма, ПЉепан Мали, Горски Вијенац, Слободијада, и много мањих пјесама. Најпознатији његов управо класични пјесмотвор јест Горски Вијенац , класичан по величајности мисли, оригиналан по техници, концепцији и композицији. Из тога пјесмотвора просијева сва величина душе владике Рада. Класичних има у њему мисла на претек, као да је тај Горски Вијенац сав сплетен од генијалних сентенца." '* Слоиански Пшехлед доноси у својој октобарској свесци, из уредникова п.ера, к педесетогодишњици смрти Његоша ове ретке: »Љубите ЦрнуГору а будите праведни сиромасима« биле су пошљедше ријечи пјесника и владара