Зора

45

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 349

великога и слабога зданија потребна су велика средства " Али Владику не ометају ови савјети руског допломате и уз то Србина из Карађорђеве дружине, него Бушатлији пише: „Држи се Кућићу, не пушти се, у муку се познаје јунак добри!" — док Градачевићу даје „тврду Божју вјеру", да ће с њим уједно крв пролијевати, како је захтијевала велика народна мисао. Кад су оба подузећа, Бушатлијино и Градачевићево, пала, остала је сама Црна Гора, да одговара Султану за своје држање и судјеловање против њега. Опасност је била ту. Петар II предлаже новом везиру скадарскоме Намик-паши, који се налазио у Подгорици, мирне преговоре; али главни заповједник турске војске, велики везир Решид-паша из Битоља одговара скадарском везиру, да се Црна Гора сасвијем покори. Гачић колико може брани држање Црне Горе у прошлим бунама, кликујући очајно дипломатско посредовање из Петрограда, и добива утјешљив одговор: пријетећа опасност биће отклоњена од Црне Горе, којој се признаје право, да се брани од нападаја турскијех, али јој се до знања ставља, да нападај црногорски на турску зв.иљу лгооке је лишити руског покротзитељстпа! И одсле руска дипломација наваљује на младога црногорског владаоца, да се измири са сусједнијем турскијем везирима, који су у исто доба из Цариграда добили слично упутство. Преговори одма отпочну али је Владика принуђен да скадарском везиру Хафиз-паши убрзо овако одговори: „ ... Сад виђу из вашега првога од 11 јула (1834) писма и из посљедњега од 9 августа, да сте ви сасвим одустали од вашега првога мњенија и намјеренија... и траЉите оно сада од нас да имате, што смо лш неколика иијека пашом крвљу плаћали и за чем сл10 се од паденија нашега царства борили, оно, које се без крш ни сушто није могло купити и које се доиста ни за што иеће продати осил1 за једну крв. Сва

обећања ваша од ваше стране, која су к мени и писмена и усмена, ја бих био најпосљедњи човјек, када би иједно било од моје стране одобрено, и када би се оно могло и виђети мојијема очима — спралга части лгога отачаства ..." Увреду племенитијех својијех осјећаја, према налозима из Петрограда, Владика је мушки савладао, и задовољио се овом отпоруком, што је одмах Гачићу до знања ставио. Тицало сенезависности Црне Горе! Ето до чега доводе савјети и наредбе руске дипломације! Добро; руска дипломација не да Црногорцима да нападају на турске земље: али гдје је граница између Турске и Црне Горе? Сасвијем природно, између Цетиња и околнијех племена старе Црне Горе постојале су трајне везе, и тијем су се фактички шириле границе Црне Горе и без међународнијех протокола. Којигод је крај оружаном руком хитао, да уздржи под Орловијем Кршем мисао народне независности и слободе, Владика га је сматрао и гласно проглашавао неразлучнијем дијелом Црне Горе; и за то насиља турска у Жупи Никшићкој сматра као нападај на Црну Гору; и за то отворено даје на знање руској дипломацији, да неће оставити неосвећене Куче; и за то оружјем отворено излази на бојно поље за слободу Грахова и Ускока у Дробњацима. Па концем г. 1836 управља непосредно цару Николи меморандум на руском језику. Истакнувши живијем потезима историјски значај Црне Горе, па њен тешки тадањи положај, наставља: „При таквом положају ствари, Црна Гора неминовно мора пасти под власт својијех вјечитијех непријатеља Турака или које друге јевропске државе, жртвујући тако слободу и самосталност, то своје посљедње благо, које је још драгоцјено Црногорцима, благо, које слузки као луча наде и другијем једноплелгенијем Црној Гори народима ; и падом слободе Црне Горе, потоње области српскога царства, која је до сада сачувала своју независност, неминовно ће се умно-