Зора

Стр. 386

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

Нашто сјећати се? Прошлога не поврати. А како се чудно понашали према том поступку моме многи познаници ми. „Но, луда! Нагао, не знам куд!" Како су могли то говорити ? Како се слажу те ријечи са њ и х о в и м представама о јунаштв}', о љубави према домовини и о другим таким стварима? Ето ја сам у њиховим очима приказивао све те врлине. И поред свега тога, ја сам —• „луда". И ето полазим у Кишенев; на мене навале ранац и сав остали војни прибор. И идем заједно са хиљадама, од којих се може зар неколико наћи, који, као ја, иду добровољно. Остали би остали код куће, кад би им дозволили. Међутим, они иду исто тако, као и ми, •— „свијесни", прелазе тисуће врста, и боре се исто тако, као и ми, или још боље. Они врше своје дужности, без обзира на то, што би овог часа све бацили и отишли — само кад би им дозволили. Пирну оштар јутарњи вјетрић. Шипражје се зањиха, прхну полузаспала птичица. Звијезде помркоше. Тамно-плаво небо помодрило, и превукло се њежним, перјастим облачцима; сиви полумрак седизао са земље. Наступао трећи дан мога... Како то да се назове? Живота? Агоније? Трећи... Колико их је још остало? У сваком случају не много. Ја сам врло слаб, и изгледа, да се чак не могу одмаћи од лешине. Скоро ћемо се изједначити с њом и нећемо бити немили један другом. Ваља ми се напити. Пићу три пута на дан: изјутра, у подне и у вече.

Сунце одскочило. Огромни му диск, сав испресијецан и раздијељен црним гранама шипрага, црвени се, као крв. Данас ће, како изгледа, бити припека. Мој сусједе — шта ће с тобом бити? Ти си већ сад ужасан. Да, био је ужасан. Коса му почела опадати. Кожа му црна од природе, по-

блиједјела и пожутјела; надуто лице надуло се дотле, да је кожа иза уха пукла. Тамо су гамизали црви. Ноге, обувене у чизме, надуле се и из сара излазили велики мјехури. И сав бријег засмрдио. Шта ће с њим учинити сунце данас? Лежати тако близу њега неиздржљиво је. Бол је силан, но шта ће ми он сад? Морам отпузити, ма ме шта стало. Но да ли ћу моћи? Ја још могу да подигнем руку, да отворим лимењачу, да се напијем; но покренути своје тешко, непомично тијело ? Па ипак ћу се помицати, ма и помало, ма и по корака на сат. Цијело ми јутро прошло у том помицању. Бол је силан, но шта бих му сад? Већ се не сјећам, не могу да представим себи како се осјећа здрав човјек. Ја сам се чак привикнуо на бол. Тога сам јутра отпузио на два хвата и нашао се на старом мјесту. Но нисам се дуго користио свјежим ваздухом, ако може бити свјежа ваздуха на шест корачаји од лешине, која труне. Вјетар се промијенио, и поново наилази на ме смрад тако јак, да ми се смучило. Празан желудац се на мучан начин и уз подрхтавање скупља; сва ми се унутарњост комеша. А смрдљиви, заражени ваздух свеудиљ налијеће на ме. Падам у очајање и плачем. Сасвим, изможден, збуњен, лежао сам скоро у несвијести. Наједанпут... није ли то обмана растројене уобразиље? Мени се чини, да... не. Да, то је — говор. Коњски топот, људски говор. Умало што нијесам завикао, али се уздржах. А шта, ако су то Турци ? Шта онда? Овим мукама придружиће се друге, још страшније, од којих се коса на глави подиже чак и онда, кад о њими у новинама читаш. Деру кожу. сагоријевају рањене ноге... Лијепо, кад би само то било; али они су у том врло досјетљиви. Није ли боље скончати под њиховом руком, него умријети овдје? Али ако су то — наши? О, проклето шипражје! Зашто си око мене тако густо обрасло? Ништа не видим кроза-њ; само на једном