Зора

Стр. 422

3 О Р А

Бр. XI. и XII.

пушкама и бајонетима на њима. Руке му везане наопако, па ударене лисице; на ноге метнули тешке окове од шест ока. Као главна стража је батаљон војника напред, пук гура позади, а за пуком грува дивизија, коју завршује дивизијар опкољен генерал-штабом, а са стране отуд и отуд тутње дивизиони артилерије по висовима. Све то спремно као у ратно доба. Шарца воде дванаест војника, по шест са сваке стране, а и њему метнули јаке ћустеке и мрежу на уста, да кога не уједе. Марко се намрштио, у образима дошао сетан, невесео, опустио бркове, те пали по раменима. Сваки му брк колико јагње од по године, а брада до појаса, као јагње годишњаче. Уз пут, кад га спроводе, пење се светина по врљикама, плотовима и дрвећу, само да би га видели, а он и иначе све оне око сабе за читаву главу, и више, надвисио. Доведоше га у среску кућу. У својој канцеларији седи срески начелник, мали журав човечић, упалих груди, тупа погледа, кашљуца при говору, а руке му као штапићи. С леве и десне стране стола његова по шест пандура са запетим пиштољима. Изведоше окована Марка преда њ. Капетан се уплаши од окована Марка, дркће, као у грозници; избечио очи, па не може да проговори. Једва се прибра и, кашљуцајући, поче промуклим гласом питати: — Како се зовете ? — Марко Краљевић, јекну гласина, и капетан се стресе и испусти перо; они пандури стукоше назад, а светина заглави врата. — Молим вас, говорите тише, јер стојите пред влашћу. Ја нисам глув. Кад сте рођени ? — 1321 године. — Одакле сте? — Из Прилипа града бијелога. — Чиме се занимате? Марко се нађе у чуду кад га ово упита. — Питам: јесте ли чиновник, трговац, или радите земљу? — Није мени ни бабо орао, Пак је мене хлебом одхранио! —■ Каквим сте послом дошли онда? — Како, каквим послом? Па зовете ме из дана у дан већ пет стотина година. Једнако ме певате у песмама и кукате: „Где си, Марко?" „Дођи, Марко!", „Куку

Косово!" па ми се већ у гробу додијало, и замолих Бога да ме пусти да дођем амо. — О, брате слатки, глупо си урадио. Којешта, та то се само тако пева. На песму, да си био иаметан, не би ни полагао, нити бисмо сад имали толику невољу, и ми с тобом и ти с нама. Да си званично, позивом, позват, е то је већ друго. А овако немаш олакшавајуће околности... Којешта, каква посла ти овде можеш имати?... заврши капетан нервозно, а у себи помисли: „Иди до врага и ти и песма. Измотавају се људи, те певају којешта, па сад мене овде да хвата грозница"". И кад му капетан прочита тужбу због: грозног убијства над Петром Татићем, трговцем, који се шетао на велосипеду, тупим, тешким оруђем; због избијена три здрава зуба Марку Ђорђевићу, механџији, иначе уваженом грађанину који је бивао и народни посланик; због убијених двадесет жандара и тешко рањена два среска писара, — Марко се нађе у чуду а мало послије одмах и у затвору. „Ми ћемо овде ствар иследити, а дотле ћете бити у затвору овде, па ћемо после ствар спровести суду. Тада можете узети кога адвоката да вас брани". И Марко се одмах сјети. Сјети се побратима Милоша Обилића, сјети се најбољег и најзгоднијег адвоката, и пропишта љуто: „А мој побро, Обилић Милошу, Зар не видиш, ил не хајеш за ме, У какве сам јаде запануо Хоћу русу изгубити главу А на правди Бога истинога!..." — Водите га сад у затвор! рече капетан бојажљиво, и промукло се закашља. Марко лежи у бувари и "пије воду а власт пуши цигарете на ћиљибарске камише и ради. Одређују се претреси, позивају свједоци, чине суочења, државни тужилац тражи смрт, Марков адвокат иште слободу, Марка изводе на суђење, саслушавају, враћају опет натраг у затвор. И све би се то поднијело некако ал —■ вода! вода! Измршавио јадник па висе на њему хаљине као да је из опћинске болнице утекао. Напошљетку суд доноси пресуду у којој, имајући на уму некадашње заслуге Маркове за Српство и узевши у обзир олакшавајуће околности (не каже се које су то олакшавајуће околности, ал се слути да је: напито стање), осуђује Марка на