Зора

Бр. XI. и ХП.

3 О Р А

Стр. 425

Чекао је шта ће се даље урадити. А у души ну дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их до сад поднесе. Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена. Беше чак готов поћи на Косово, па ма опет допао робије. — За срце уједају ове речи сваког Србина, ту с Марком плаче цео народ наш: али, сем тих племенитих суза великог витеза нашег, треба нама још и мишица Краљевмћа и Обилића!... продужује све ватреније говорник. Марко крвав до очију, страшна погледа, ђипи, и са стегнутим песницама, дигнутим више главе, јурну говорнику као разјарени лав. Многе обали и погази ногама, те наста кукњава. Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто, одушевљени Срби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком: — Пооомоооћ! Говорник пребледео, клеца.ју му ноге, дрхће као у грозници, поглед се укочио, усне модре; упиње се да прогута пљувачку, те пружа вратом и пожмурује. Марко стиже до њега и замлатара рукама више његове главе, а викну страховитим гласом: — Ево Марка, не бојте се, браћо! Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се, и паде као свећа. Марко стуче натраг, загледа се у овог онесвешћеног бедника, спусти руке и с изразом необична чуђења обазре се око себе. Сад се тек скамени од чуда кад виде како су Срби заглвили врата и прозоре и вичу очајно: „Помооћ! Полиција... Зликовац!"" Послије онако лијепе персп-ективе са пољем Косовом у позадини и са мутном ријеком Марицом — Марко разочаран сједи у празној дворани а „с поља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и прозоре". Лагано се почеше прикупљати пипајући се по напуклим тјеменима, почеше објашњавања, представљања и оваки дијалози. „— Досади ми ваша кукњава и непосредно зивкање! Претурах се у гробу, претурах више од пет векова, па баш се не могаше више трпети. — Ама, то песме певају, брате слатки! То се само тако пева. Ти не знаш за поетику!

— Лепо, молмм те, пева се, али тако сте и говорили; ето, ти сад баш тако исто говораше! — Немој бити простодушан, молим те, брате; није то све тако као што се говори. То се тако говори, да је стил лепши китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си ти човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко догерала. Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да, по правилима реторике, говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу! Све је то само лепоте стила ради, а нико не мисли озбиљно, као то ти, да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баци фраза: „Устани Марко..." и т. д., али то је лепоте ради... Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова! Примашјош речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура!" Поред оваког теоретисања Марку слаба вајда. Нема оружја нема вина. Понестало блага. „— Кад бисте имали добре жиранте, па да некако узмете новаца на меницу! — рећи ће говорник. Марко не разумеде. — Имате ли добрих пријатеља овде у месту ? •— Немам овде никога до Бога, Нема мени побратима мога, Побратима Обилић Милоша, Побратима Топлице Милана, Побратима... Хтеде Марко још ређати, али га овај говорник прекиде: — Доста би била двојица; не треба више! — Него, мислим се нешто... поче председник замишљено, важно, и застаде трљајући чело руком, а после краћег ћутања обрати се Марку с питањем. — Јеси ли писмен?... Умеш ли читати и писати ? — Умем и читати и писати, вели Марко. — Мислим се нешто, како би било да некако поднесеш молбу за неку службицу? Могао би негде молити да те поставе за практиканта. Једва се Марко објасни с њима штаје то практикант, и на крају крајева при-