Зора

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 427

дабогме страда писац. Преврћу га, гњаве га, голицају, штипају и напошљетку га приказују публици полумртва и немоћна. Узверени читалачки свијет слеже раменима, не схваћа додуше, али најпошље повјерује критичару —• и са слашћу чита писца даље. Кад је КраљетЛ Марко по другп пут међу Србилш изишао у Сриском Књиокепном Гласнику , листови су га прештампавали у својим ступцима, — публика је, са развученим устима до ушију, читала а уредништва су завидљиво махала главом: што њима није тако што шака пало! А сад кад је књига изишла, сад кад је ваљало писцу захвалити се на толиком уживању, штампа ћути. Можда чак ни они листови који су загушивали своје празне странице прештампавањем КраљетЉа Марка, можда ни они нијесу нашли за вриједно да пропрате ову књигу. Има који ову књигу и криво схваћају. Многи мисле да се овом причом хтјело једино да ишиба садање друштвено уређење, да је то лисатира модерног садашњег човјека а неки опет обратно да је њоме намјерно карикиран и смијеху приказан легендарни јунак витешког српског доба. И једно и друго схватање погрешно је. Није то једино наперена сатира ни на једно ни на друго. То је сукоб једног појезијом идеалисаног јунака романтичног доба са установама данашње реалне, материалистичке праксе. Старо романтично доба са својим витезовима, својом аристокрацијом, авантирама и свом својом појезијом претворило се у демократско, утилитарно и практично вријеме. Краљевић Марко, у данашњим околностима, мора изгледати као Дон Кихот а данашње културно, електрично доба, мора изгледати у очима Краљевића Марка смушено и мизерно. То је природно, а писац је то тако и приказао. То су два сукоба са неједнаким оружјем, што ту борбу и чине смијешном. Дошло је доба, када би се имао да поравни Парнас, да се нивелира, макадамизира; а оно мјесто, куд се некад беспослени пјесник нењао да слуша славује, скорим ће да постане гладак друм, жељезничка пруга, гдје ће парни котао да ври и вриједан свијет да путује. Мјесто ружа, наступиће вријеме, пјеваће се купусу који храни сиротињу. 1 Таково вријеме као да је већ ту. Бадава се копрцати са „узвишеним идеалима који не-

1 Хајне.

престано лебде пред духовним очима", кад се свако радо вози на трамвају, пије пиво, једе ајвар и на меканој фотељи, уз регалитас цигару, игра тарок. То су пасије, навике, потребе, ако хоћете, то су оне силне ситнице које испуњују данашњи живот. Још јачи је сукоб у овој Домановићевој, већ по себи, сатири, што је за контраст узео баш Краљевића Марка, који је и у оно доба отскочио својим иустоловинама од осталих својих побратима, који је и онда био еманципован од свију прописа уобичајеног живота, и који је са тих својих особина још више потонцован у народној појезији. А писац га баш и приказује онаког, каквог га. је народна машта себи створила. А да би још јачи контраст био, да би ситуације још комичније представио, писацје и савремене неке поступке изнио кроз увеличавајуће стакло. На Марка се диже војска, топови, — генералштаб! А то је баш пишчева вјештина којом је своју сретну мисао умио још боље да оснажи. Изнио сам читав ток приче уз потпуне цигате. Учинио сам то намјерно: да и читаоцу Зоре, који није прочитао приче, дам што више уживања а и да истакнем начин приказивања пишчевог. Већ сама мисао ове приче сретна је. Она је све. Удешаване ситуације појачале су још саму замисао. А стил и пригодан манир Домановићев потпуним укусом униформише цијелу ствар. Оне сузе, као ораси, онај механџија који је уважен грађанин а који је бивао и народни посланик, Милош Обилић замишљен као адвокат, Шарац како окреће долап и још многи таки зачини! У појединим ситуацијама је писац заиста шибао данашњулажну конвенционалносг, судска шаблонска уређења, механизам без живога и материјализам који је овладао. Он је то умио потпуно да истакне, обешењачки да намигне кад уштине и при том да ипак развуче човјеку усне на смијех. Али он је и Марка знао да наслика комичним у оној својој необузданости, у безграничној љубави алкохола и у чудном расположењу да вјеша људе о ункаш. То је писац учинио сваком по заслузи, — непартаично. Али главна замисао није само овога ради успјела, него ради сукоба оног доба кад се руже цијениле са свога мириса и доба кад се оне цијене са шипака од којих се пекмез прави.