Зора

55*

Бр. XI и ХП.

3 0 Р А

Стр. 431

познајемо скоро никако. Али колико се могло кроз дуго вријеме од његове смрти до данас сачувати, то је изнио у цјелокупном издању на свијет проф. Калужњацки у оној својој првој књизи, којој смо натпис горе исписали. Издање је критичко, рађено по најбољим рукописима, до којих је писац могао доћи и којих он набраја ништа мање него 87. (стр. С—СХХ.) Из толикијех је рукописа он изабрао оне, који су најбољи. И ако је и прије било штампано по које дјело ЈеФтимијево, проф. га Калужњацки ипак није изоставио у своме зборнику, јер је опазио, да су многи ЈеФтимијеви штампани саставци били пуни погрјешака не само стварних, него нарочито правописних. У овом су зборнику штампана ова ЈеФтимијева дјела: а) оригинални радови: Живот Јована Рилскога (5—26), Живот Илариона, епископа могленскога (27—58). Живот св. Петке (59—77), Живот св. Филотеје (78—99); Говор у похвалу цару Константину и царици Јелени (103—146), Говор у похвалу великој мученици Недјељи (147—169), Говор у похвалу св. Михаилу (170 —180), Говор у похвалу св. Јовану, епископу поливотском (181—202); Прво писмо Никодиму, калуђеру у Тисмени (205—220), Друго писмо истоме калуђеру (фрагменат) (221—224), Писмо калуђеру Кипријану, каснијем митрополиту руском (225—239), Писмо Антиму, митрополиту угровлашком (240—251) и Служба св. царици ТеоФани (255 —277). б) пријеводи : Поука, како ће се ваљано обавити служоа св. Јована Златоуста (283—306), Служба св. апостола Јакова (307—-334), Молитве против заразних болести (335—340), Молитва, када се завладичи нов владика или митрополит (341—343), Молитва благодарности и скрушеног мољења (344—345), Молитва кад започне нов индикат (346—350), Молитва за кишу (351:—352), и Молитва за цара (353—354). Даље су штампани и ови радови, и ако се за њих не зна тачно, да ли ; су из ЈеФтимијева пера: Служба св. Јована Златоуста (357—373), Служба Василија Великога (374—389) и Служба пређеосвећена : (390—402), Осим тога додата су на крају и два прилога. Први (405—431) говори о преносу моћију св. Јована Рил^ скога из Трнова у манастир Рило, а писао га је Владислав Граматик; други (432—436) говори о преносу моћију св, Петке из Трнова у Бдин, а одатле у Србију, а писао га је Григорије Цамблак. Оба су при-

лога штампана ради тога, јер они попуњавају радове патријарха ЈеФтимија. У другој су књизи проФ. Калужњацкога штампана два похвална говора са тачнијем коментарима. Једно је говор у похвалу патријарху Јефтимију од Григорија Цамблака, а друго говор у похвалу св. Филотеји од Јоазафа, епископа бдињскога. Текстови се налазе на стр. 28—60. и на стр. 97—115. Књига је ова допуна првој књизи прОФ. Калужњацкога. Проф. је Калужњацки ставио пред увод свога дјела ријечи проф. Јагића: „Потпуно издање свију дјела Јефтимијевих по најстаријим рукописима сматрамја часном дужношћу данашње бугарске књижевности". ПроФ. Калужњацки, и ако није Бугарин, узео је на се ту часну дужност. С богатим научним материјалом и научничком спремом обрадио је он тему свога рада. Његов ће рад обрадовати свакога љубитеља словенске филологије, коју је он са ова своја два дјела знатно обогатио. Мостар Сшебан И(акула.

Из Историје Црне Горе, двије раеираве, Цетињски владика Висарион (1685-1692), Бадње вече и Истрага Иотурица у Црној Гори (1709). По архшскијем подацима написао Јођ. Н. Толтћ. У Земуну, гитампарија Јоиана Пуља. 1901. 8°, 58 стр. Цијена један динар. Од млађијех радника, који се баве научнијем испитивањем наше народне прошлости, Томић неоспорно долази међу најјаче. Кад то кажемо не мислимо на оно, што ће Томић доцније урадити (што обећава, како се то код нас обично говори), већ овдје имамо на уму оно, што је он досада урадио Са малим изузецима готово је сав Томићев рад управљен на историју Црне Горе и то на XV., XVI. и XVII. вијек. Од новијих и важнијих радова његовијех да поменемо велику расправу Црнојевићи и Црна Гора од 1479-1528. год, (штампана у Гласу Срп. Краљ. Акад. ИЛТП, ИХ и РХП). Пошљедње дпије године јсивота и рада Баја Николића, Питзљанина 1901. и т. д. Но Томић се особито заинтересовао историјом Црне Горе од како је г. Руварац објавио своју Монтенегрину, гдје је покушао да критички претресе поједине догађаје из историје Црне Горе. Том приликом Руварац је, по своме обичају, отишао тако далеко да је порицао и само Бадње