Извештај Истражног одбора Народној скупштини поводом извршног извиђаја по делу оптужбе кабинета Јована Авакумовића

Молим вас, господине министре председниче, да примите уверење о мом одличном поштовању. i Председник Државног САВЕТА,

Др. Докић

Гостодину

Господину

Јов. Ђ. Авакумовићу,

председнику министарског савета мин. спољ. послова

ЈИ“

Државном Савету.

Џисмо Држ. Савета од 20. нов. о. г. Бр. 8807 примио сам истога дана у сумрак.

И сам Држ. Савет у томе свом акту признаје, да није био надлежан, ни по закону позван доносити ма какво решење по предмету, који се помиње у томе акту његовом. Ну, Државни Савет, је при свем том, нашао да треба да ми учини, као председнику министарства, напомене, које су изложене у томе акту.

Сваком непристрасном познаваоцу наших закона и уставне надлежности Државног Савета мора пасти у очи понашање Држ. Савета у овоме питању. Лрж. Савет и сам зна и признаје, да није надлежан и позван, да ма шта решава о покренутом питању, па при свем том мисли да је властан чинити извесне представке и напомене. Др. Савету сигурно је познато, да је његов круг рада ограничен законом п Уставом једино на расправу специјалних случајева, кад пред собом има на време поднесену талбу надлежног лица. У овом случају Држ. Савет и сам признаје, да није имао жалбе против свршене радње на збору после расписа г. министра унутр. дела од IS O. M. ПИБр. 18967, па кад је поред свега тога ушао у оцену тога расписа, он је очевидно тиме прекорачио границе власти.

Уверен, да је Држ. Савет, као једна од највиших установа државних, на првоме месту позван и дужан, да најбризљивије пази на своју надлежност, ја морам само сажаљевати, што је он учинио овај корак.

Ја не бих имао потребе ни да одговорим на овај акт Дрт. Савета, кад и сам Држ. Савет признаје, да се ненадлежно упустио у издавање његово. Ну, у интересу саме ствари, и вољан да одбијем и најмању сенку незаконитости у раду данашње владе, којој сам председник, сматрам за потребно да овим сузбијем оно гледиште, које је Држ. Савет заузео у овом питању.

Држ. Савет, на првоме месту, обраћа пажњу на то, као да је г. мин. унутр. дела несатласно закону издао свој распише. Ну, да је Држ. Савет са оноликом пажњом проучио закон о општинама, са коликом је ревношћу похитао да ми пошље свој акт под бр. 8807, он би се врло лако уверио, да распис г. мин. унутр. дела потпуно одговара закону о општинама, и да је г. министар унутрашњих дела самим тим законом овлашћен, да у овакој прилици, каква се дешава, издаје правила о начину бирања општинских часника. Да је тако радио, Државни би Савет спавио чл. 12. закона о оп-

штинама, којим је изреком мин. унутр. дела дато право и стављено му у дужност да пропише правила о бирању часништва. У осталом, пада у очи, да је Држ. Савет, у овој садашњој прилици, чинио замерке, што је г. мин, унутр. дела прописао правила, док, међу тим, кад је пређашњи мин. унутр. дела, на основу истог члана 12. закона о општинама, прописао правила о бирању општинских часника, Држ. Савет није се налазио побуђен, да чини какве год представке против тога, а Још мање да мин. унутр. дела оспорава то право. Онај први распис мин. | дела од 27. нов. 1589. II6p. 17108, отштампан је у „Српским Новинама“ пи Држ. Савет морао је Па садржину његову, у толико пре, што тадашњи мин, унутр. дела данас седи у Држ. Савету као његов члан. Па кад је онда Држ. Савету била законита, радња тадашњег мин. унутр. дела, јер пије чинио никакве представке против тога, на сваки начин баца се, да се

Е }