Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

мр — |—— 0 O O

: = A

подићи споменик од бронзе волу, из благодарности на велике услуге које је та добра стока учинила. : i

Српска жена је дивна. Она не харчи своје време да брани „женска права“, јер јој нико не крњи та права. Цело време које не морају бити дома, посвећују болничарској служби. Принуђене непрекидним бомбардовањем Београда оне су оставиле своје куће пуне свакога добра и згурале су се по неколико фамилија у исте собе, и живе у свакој оскудици само да помогну. Никада се ни на што не жале. Њих просто сажиже љубав према Отаџбини. Често сељанка седи на прагу своје куће и руча. Али ако путем наиђе какав уморан или рањен војник, она трчи предањ, уступа му свој ручак и каже: „Молим Бога да се нађе друга жена која ће исто учинити за мога сина“ и враћа се гладна под свој кров.

Под Аустријом има 5,000.000 Срба и они су добри поданици аустријски. Многи су се устезали да се бију противу Србијанаца али кад су ушли, они су били једини који су ишли на бајонет. Један српски официр нам је причао: „Кад им је нестало муниције и кад четири дана не беху добили хране, ми смо им поручивали: Предајте се, та ми смо једна крв“ они одговараху „Србин се никада не предаје“.

Други официр причао нам је. „Беше нужно да сви легнемо ло земљи и ја то командовах. Један неће никако да легне, него остаје као мета за непријатељске стрелце. Ја га стадох грдити. Запретих му да ћу га убити. „Ама не могу да легнем. У блузи имам флашу пуну вина, а чеп је испао из боце. Ако легнем просуће се вино“. Сви се гласно

насмејаше, поскакаше, јурнуше напред и отеше брежуљак од Аустријанаца. У Нишу била сам на пратњи једне инглеске девојке, која је умрла служећи у руској болници Црвеног Крста. На пратњи је било око 400 особа међу њима и руски посланик са женом и Г. Блекни из инглеског посланства. У цркви смо сви стајали око цвећем окићеног сандука покривеног српском, руском и инглеском заставом, држећи у рукама запаљене свеће. Па онда „последње целивање“. Нама дадоше цвеће које беше у рукама покојнице па нам рекоше „ако се живи вратите у Инглеску, подајте ово цвеће њеној мајци и кажите јој како српски народ високо цени самопрегорење њене кћери, и како он дели мајчину тугу“.

Затим саранише девојку у средини гробова јуначки погинулих Срба. На њеној крстачи беше написано: „Маграге! Сћизјорће Бује. Од рођења 23. Умрла у Нишу 23. фебруара 1915. Почивај мирно“.

Губитци Србије како у војницима тако и у грађанима, обухватајући погинуле на бојишту и помрле од болештина рачунају на 500.000. У фебруару и марту 1915. умирало је дневно по 800 људи од тифуса, богиња, шарлаха и других заразних болести. Стране мисије за помоћ пристизаху са много страна. Сандуци са санитетским материјалом стизаху из Инглеске, из Америке, из Француске, па чак и из далеких колонија. Стизаху хаљине за жене и децу, постеље, лекови, рубине за.