Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

50

Србија ипак није погинула али се тешко рањена повлачила преко непроходних арбанашких планина, а цела Србија до Мораве постаде јевтина пљачка Бугарије....

Пре него што би наставили историју Српског Црвеног Крста да видимо како су Бугари ратовали и владали у Србији побеђеној уједињеним силама Германије и Аустрије.

Пустићемо да говори службени извештај међусавезничке комисије, која је врло савесно проучила то питање.

Ево тога извештаја:

„Бугари су касапили српске рањенике и заробљенике. Пре него што су их дотукли или убијали, бацали су их на муке и сакатили су их, отсецали су им нос, уши и тд. Често су их везивали једног за другог, ређали их у врсте па су онда бугарски војници јуришали на њих сабљама и бајонетима, секли су их и пробадали док их нису поубијали. Сви су заробљеници пре касапљења опљачкани до голе душе. Према књигама главне војне болнице у Штипу, нестало је из ње на један пут 114 рањеника и болесника тако да им се није могло ући у траг. Убрзо после тога имало је да се тамо спроведу 150 до 200 заробљеника, али су јадници сви или заклани или убијени ножевима и бајонетима и то код села Љуботена на друму из Штипа у Радовиште. Сви српски рањевици, који су пали у руке а ина за време битке на Кајмакчалану, и међу њима потпуковник Драгутин Марковић, измрцварени су и поубијани.

Сви ратни заробљеници опљачкани су или на путу до одређеног им логора или у овом самом, употребљавани су за радове ратних операција па су чак вођени на фронт. Распис бугарског Министра Војног наређује у пркос члану МГ Хашког регламана да се нагоне на све радове не само заробљени војници него и официри. Ови су често и батинани, Покушај за бегство кажњаван је увек смрћу и ако по члану УШ Хашког регламана такав покушај повлачио је за собом само дисциплинарну казну.

27. фебруара 1917. бугарски авијатичари бомбардовали су Вертекопску болницу и убили две болничарке, и ако је истрагом доказано да су добро видели Црвени Крст. Према томе погазили су члан VI Женевске Конвенције.

Бугари су, чим су ушли у Србију, почели да убијају цивилно становништво и то најпре свештенике, учитеље, кметове и главешине од утицаја. У Македонији нема ни вароши ни села у коме нису некога убили због „србоманства". Многи су бачени у тамнице и њихове породице нису их више никада виделе. Друге су повели да их бајаги интернирају у Бугарској па су их успут убили. Лешеви убијених кад-што су спаљивани или бацани у реку. На пронађеним лешевима видели су се трагови бајонета. Самих свештеника убијено је преко 150. Митрополита Вићентија убили су у Качанику (кланцу) па су га онда спалили. Тим убиствима лишавали су народ његових вођа, или су изнуђавали новаца или задовољавали просто свој ћеф. Има породица којима је поубијано 15 лица, других које су са свим уништене. Нису поштеђена ни новорођена деца. Риста Андововић је признао да је убио два човека, једну жену и једно дете од године дана. Села у околини Велеса, При-

Oe O RA Петен