Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“
права нанесе ЊЕ
51
липа у поречком срезу највише су страдала јер су се увек одупирала бугарској пропаганди. У тим масакрима убијено је више жена но људи. У околини Прилепа звали су Турке да им помогну клати Србе. У самоме селу Долгагецу, близу Прилепа заклали су 190 особа. У округу пожаревачком стрељане су групе од 150 људи и то плотунима. У врањском округу трпали су везане људе у шупе, које су после запаљене те су и људи изгорели. У топличком округу стрељани су људи гомилама. скоро у свима општинама. У Топлици је убијено до 20.000 особа. Официри регуларне бугарске војске утркивали су се са комитаџијама у клању цивилне популације. Потпоручник Чавдарев из 32-ог пука убио је сам у пожаревачком округу по 10—15 особа на један пут; поручник Иван Бојаџијев од 51-ог пука, командант у Петровцу хвалио се да је сам убио више од 300 особа; мајора Илкова оптужио је службено сам бугарски начелник Врања да је извршио многобројна убијства; за потпоручника Петкова из 32-ог допунског батаљона каже поручник Инглизов у своме службеном рапорту да се његова злочинства не могу више трпети јер је обесио или живе спалио многе људе. Пуковника Жекова команданта ХХ-ог пука, потпуковника Александра Бојаџијева у околини Прилепа, ђенерала Рибова, п.пуковника Бошњакова, у околини Призрена, становници дотичних крајева оптужују да су директно наређивали та убијства и касапљења. За убијање свештеника у Скопљу и околини одржало се уверење да је то наредио сам митрополит бугарски у Скопљу Неофит.
Мучења. Ни једно убијство није извршено без претходног ударања на муке. Жртве су сакаћене, сечене на комаде. Ископаване су им очи, одсецани су им носеви, уши, женама дојке. Друге жртве“ закопаване су живе, или су их бацали у бунаре и у — нужничке јаме. Тако су мучили и оне које нису хтели да убију. Мучења су предузимата да се изнуди новац, или признање где су сакрили оружје и српске књиге, да се казне тврдоглави који нису хтели да се одрекну српског имена, или најзад предузимани су за садизам Бугара. Постоје многобројни случајеви у којима су полицијски и војнички шефови мучили људе сопственим рукама.
Батинање је било најобичније средство за мучење. Тукли су не само по дебелом месу, него и по глави и по трбуху. Тукли су дотле док се жртва није онесвеснула. Тада су је прскали хладном водом да се поврате па је онда настављено батинање. Једног старца сељака тукли су дотле док поломљена ребра нису провалила кожу и док не испадоше и срце и црна џигерица те је јадник издахнуо. Служили су се Бугари и другим мучењима: вешали су људе за ноге, са главом на ниже над великом распаљеном ватром. Вешани су велики терети за ноге, чупано је живо месо кљештима, закуцавани су клинци под нокте. У Житном Потоку у Топлици, војници 25-ог пука одрали су целу кожу мајци Петра Стаменковића, па су је онда обесили. У селу Гргурима исти буг. војници бацили су Аврама Тодоровића у казан пун воде па су га живог кували, и боли бајонетима. Још четири сељака уморили су на исти начин. У селу Доња Бејашница Гаврило Стоилов свукао је голу Дорику, удовицу Марка Нешовића па је заковао за патос. У селу Точанима, старешина Гаве тукао је Јосифа Филиповића
4 [O