Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

aaa aa ar Ba O ee

врањског. Убиства су вршили војници десете чете 42-ог пука, и 5-те етапне чете. Око 3000 људи искасапљено је у самој Сурдулици.

У логорима интернисаних трпали су по 100 људи у бараке у којима једва беше места за 20, за лежање нису имали ни сламе; кад су се поцепале хаљине у којима су их одвели ишли су у дроњцима без кошуља. За храну добијали су 200 до 600 грама хлеба. О прању или дезинфековању ни помена; у логору Ђумурчанском не беше ни бунара ни чесме. Скоро сви интернисани беху пуни гада. Болеснике нису премештали у болнице, чак ни у случајима епидемија. Кад је у логору Сливенском букнула епидемија пегавца доведоше интернисане и из других логора и измешаше их са болеснима. Интернисане су скоро голе и са свим босе и по зими терали на грађење друмова и на рударске радове. Сами Бугари признавали су инглеским интернисанима да бију Србе само за то што су Срби. Тако су злостављали и тукли једног вишег официра, председника апелационог суда и два скуштинара Илију Анђелковића и Димитрија Машића. Има случајева да су појединци убијени ноћу за то што су пошли у нужник. За њих је речено да су покушали бегство. Од моралног мучења да поменемо забрану сваког дописивања између интернисаних и њихових породица.

Од 100.000 интернисаних вратило се у Србију 50.000 па и то стално порушеног здравља.

Порезе, реквизиције и контрибуције противно чл. 48. Хашкога реглемана Бугари су заменули српску порезу бугарском па су згвели и нове „беглуке". Сељаци округа крушевачког тврде да су они који су за срп. владе плађали 100 дин. порезе под Бугарском плаћали 1000 па и 2000 лева. Капитацију су плаћали не само они који су остављени дома него и интернисани. Кметови су имали право да заводе и нове таксе по својој вољи. Цело становништво је приморано да промени динаре за левове код финанса, који су за сваки лев узимали два динара. После извесног времена објављено је да банке српске не вреде ништа.

Контрибуције у Морави износиле су по 30 до 50.000 лева. Од појединих градова наплаћиване су веће суме бајаги за бугарски Црвени Крст. Куманово је дало 20.000 лева, Призрен 4500, Охрид 2000 и т. д. Међутим у Призрену беше баш онда толика невоља да је по тврђењу католичког бискупа, само 1917. умрло од прилике 1000 особа од глади.

Пљачкања вршена су и од војних и од цивилних власти бугарских. Војници су узимали новац, хаљине и рубине. Официри су пљачкали и намештај који је спакован експедован у Бугарску. Чим. је неко интернисан при чему није му допуштено да понесе много собом полицајци и комитаџије ишли су у његову кућу те су је пљачкали одозго до доле. У Македонију, где су од турске тираније закопавали новац, сада су Бугари отимали и изнуђавали од појединих сељака по 20—50 наполеондора.

При евакуацији срп. територије Бугари су вршили пљачке у великим размерама. Пример: Дојран и Валандово.

Карактеристично је да је сама бугарска влада вршила пљачкање. Све покретно и непокретно имање оних грађана који се беху повукли с војском, оглашено је да није ничије (ге пш из) и продавато је лицитацијом у корист буг. држ. касе.