Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

Он је био секретар Српског Црвеног Крста за време балканског рата 1912. и 1913. а потпредседник за време рата 1914—18. Као секретар био је представник Српског Друштва Црвеног Крста на међународним конференцијама у Берлину, Петерсбургу, Лондону и Вашингтону. Запажени су његови рапорти последњој конференцији. У њима он извештава о раду Српског Друштва Црвеног Крста од године 1876 до 1912, о правима и привилегијама које је друштво стекло. Његови психијатријски радови увек су били студије од вредности. За спомен своме сину и жени које је изгубио 1914. он је 1915. основао велики фонд од 110.000 фр. зл. за помоћ удовицама и сирочадима лекарским. И одиста више од 200 лекара пало је за време рата на вршењу лекарске дужности. Горка судбина је хтела да и он падне у пуном развоју своје снаге 3. септембра после једне операције у Бечу".

Овим биографским белешкама додао је заслужни Рг Феријер још и ове личне успомене:

„Са самим почетком балканских ратова 1912. и 1913. а због болешљивости тадашњег друштвеног председника, узео је Ог Суботић у своје руке реорганизацију Српског Црвеног Крста и радио је свима силама да подигне друштво на висину на којој би могло одговарати великим нуждама онога доба. Ја сам лично имао прилике, када сам путовао у Београд, Атине и Царипрад, да оценим његову преданост дужностима главног друштвеног секретара, његове радове као управника болнице Црвеног Крста, и његове заслуге у бирању персонала и набавци материјала и т.д.

Што се тиче међународног дела Црвеног Крста, ваља потсетити на његово успешно суделовање за добру организацију међународне агенције ратних заробљеника, коју је међународни одбор створио у Београду, и којом је управљао швајцарски консул Христијен Фегели, који је неколико месеци пре Суботића легао у гроб.

Ако је, као што је, ова агенција могла за време балканских ратова остварити тако потпуно задатак који јој беше одредио међународни одбор, то има да се благодари знатним делом интелигентној и успешној помоћи Српског Црвеног Крста и његовог главног секретара, који су одмах појмили важност те нове службе.

Не може се довољно указати признања овој чистој души, овом великодушном човеку, који је веровао у доброту, који је непрекидно жудео да учини услугу, да утеши страдалника, не питајући да ли је овај пријатељ и непријатељ. То беше истинска душа Црвенога Крста. Ми се дубоко клањамо пред овим гробом и ценимо да је Воја Суботић стекао великих заслуга за Црвени Крст (а Блеп тегне де ја Сголх Коиее....)".

Бугари су у Нишу, Скопљу, Лесковцу, Врањи и Пироту просто поробили све подружине Српског Црвеног Крста. Бугарско друштво Црвеног Крста није хтело да ступа ни у какву преписку са српским, јер ово за њега „није више постојало“ и на питање бечкога друштва Црвеног Крста о неком српском заробљенику у Бугарској одговорило је да оно у опште неће да даје извештаје о Србима интернираним у Бугарској. Начелник бугарског војног санитета известио је аустријско по-

ено Др ја O M a ——