Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

први сате аи

пази ке

сланство у Софији да су „у моравској области основани пододбори бугарског Црвеног Крста, и да су они сву имовину Српског Црвеног Крста инвентарисали и узели. Непокретна имовина Српског Друштва Црвеног Крста у Нишу и Пироту постала је својина тих пододбора бугарског Црвеног Крста који су потчињени главном одбору у Софији“.

Бугари су убијали представнике Орпског Друштва Црвеног Крста. Тако су убили проту Аврама Миловановића председника Црвеног Крста у Алексинцу, проту Лазара Петровића председника Црвеног Крста у Књажевцу, проту Комненовића председника у Лесковцу и Митрополита Вићентија, председника Српског Црвеног Крста у Скопљу, кога су не само убили него и — спалили.....

Још су ове жртве бугарског дивљаштва и зверства биле релативно срећне, јер су умирале на пречац или брзо, али оне хиљаде и хиљаде жена, деце, стараца који пред сопственом војском у одступању, беху пошли у бежанију, они су умирали и падали крај друмова барабар са изнуреним воловима и коњима, умирали су тек од зиме и од глади, тек после страшног мучења, али онда су по друмовима и планинским стазама људска створења падала „као муве“.

Да пођемо са којом било од непрегледних маса тих очајних бегунаца, колико да добијемо појам о томе страшном суду, који већ беше настао за Србе.

Ево шта прича Христодуло ")

„Са тешким срцем и са једином надом у Бога, јадни бегунци оставише своја огњишта. Старци, жене, деца стадоше бегати гомилама, којима се крај није могао догледати. Једни напуштаху Ниш за Краљево, Рашку и Митровицу; други кренуше преко Прокупља на Косово и у Призрен; трећи су лутали десно и лево не знајући куда да се упуте. Нико није ни слутио где ће се зауставити та бежанија. Са колико бола и саучешћа мислим на ону јадну децу у поворци тих несрећних очајних гомила.) Полунага, са ђоновима поцепаним, у прљавим хаљинама корачаху та деца држећи се за мајку, која је често у наручју носила одојче. Очи ми се напунише суза кад угледах једног малишана од десет година како носи свога малог бату гурајући му у уста свој последњи залогај хлеба.

У гомили која се мучно вукла друмом на Митровицу и Пећ запазих једну крупну и јаку сељанку из Мораве. Беше одевена лепом ношњом онога краја. На леђима је носила своју торбу а у руци једну корпу. Поред ње је тапкао мали мушкарац лепо сељачко дете, суште здравље, лепо неговано. „Знате ли где се сад налази Моравска Дивизија>“ питала је та жена готово све пролазнике. У тој дивизији борио се њен муж. Њему она носи преобуку у торби, па како није имала никога другог код куће повела је собом и дете. Отац је већ четири године у рату, нека једном загрли свога сина. Дете, подигнувши своје невине очи к мени, пружи ми своју ручицу и рече:

89) у другој књизи г-ђице Штурценегерове „Га Зетје еп guerre 1914—1916, Neuchatel & Paris.

40) Други један очевидац Никола Трајковић (у пом. књизи) вели „Ја сам читао све приче о Наполеоновом рату у Русији и о повлачењу његове војске, али оно беху зрели људи, а ово беху старци, жене и деца“...