Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

68

= Чичо, дај ми хлеба! —=)

Ни ја, ни моји сапутници немадосмо хлеба да му дамо. Сви му спустисмо по мало пара у пружену шачицу....

Кроз Арнаутљук јад беше на врхунцу. Глад је беснила у војсци при одступању као и међу хиљадама бегунаца.

Кад стигосмо у Пећ сви дућани затворени; ни једна арнаутска кућа није хтела да прими на конак Србина, хришћанина. Заноћисмо у пољу „под ведрим небом“ са 15 степени хладноће, без ватре, јер не беше дрва. Оно мало хране што беше понесено за пут, беше скоро са свим потрошено. Стока беше тако изнурена да је падала по ивици пута.

На један пут пуче глас да ће српска војска на ново прећи у офанзиву, да ће престати ово жалосно повлачење. Зрак наде обасја сва лица бегунаца. Авај, мало доцније она изражаваху потпуно очајање. У место заповести за напад примише и војници и бегунци заповест да расточе своја кола, да их претворе у двоколице, јер само тако могу се употребити по планинским путевима, управо стазама за мазге, које стазе једино воде преко зидова арнаутског џиновског стења.

Огромни логор изван вароши претвори се од једном у огромну коларску радионицу. Хитно се тестеришу и преправљају кола. Војници са тугом гледају кола која су их пратила четири године рата. Око хиљаде ватара, наложених са остатцима кола стоје хиљаде војника и бегунаца који суше своје мокре хаљине и греју од зиме своје укочене удове. Страх, готово очајање обузима их при помислу шта их чека. Како ће прећи са слабом децом, по онакој зими, преко зидова од стена, који су се испречили пред њима» Та то ће бити сигурна смрт за многе од њих.

Беше недеља. У Патријаршији служена је служба божја. Два митрополита, један србијански а други црногорски чинодејствоваху. Црква беше препуна. Никада у њој није било толико народа. Мртва тишина влада у пространој грађевини. Са сводова жалосно се одбијају молитве седога Митрополита. „Алилуја“ одговараху богомољци задрхталим гласом, а очи им пуне суза. То су србијански бегунци који моле за Божју помоћ пре него што загазе у опасности које их очекују. Излазећи из цркве ја сам у себи говорио: „Како је немилостива судбина која гони народ српски! Побеђен варварима он је пет векова носио јарам ропства. Пет стотина година трпео је мучеништво докле је, лијући своју крв потоцима извојевао своју слободу. У тих пет стотина година нема ни једног нараштаја, који није отачаствену земљу натопио својом крвљу док је стечена слобода. И сад се опет отима то драгоцено благо од народа....

— Чичо, дај ми хлеба! — шапће један гласић мени на ухо прекидајући овај низ мисли. Предамном стајаше оно исто мушкарче, које је још путем просило за залогај хлеба. И оно је било са својом мајком у Свако српско дете види у сваком Србину рођеног брата сопственог оца, свога чичу, који ће му за цело помоћи, као ни рођени отац, само ако може. АХ колико рођачке милости, колико сигурног надања беше у томе детињем уздаху, у коме беше читава трагедија, од кога је мени хладно око срца чак после девет година од те катастрофе.

Ислам је МЕСО рани инат ф