Извештај руско-српског клуба у Београду

47

која је била у моди. и кад се чак одушевљавао њоме и зајмио понешто из ње, он је и тада признавао да је то нешто туђе зањ и његов народ. Уочавао је да задатак рускога уметника пе одговара задацима талијанских маестро и не једанпут рекао: „ми жители сјевера чувствујем совершеннио иначе“. У томе је Глинкина величина и на томе се заснива његова велика слава као словенског уметника. Велики музикални дар п редак теленат, као и ту националну црту у својој уметности, Глинка, је показао још и много раније. Још у првим годинама свога живота њему се не свиде и не допадају страни учитељи и њихово теорисање. Он их мења, јер дух његов тражи нешто друго а не оно што они дају. Па и велики аукторитет и: признати учени теоретичар берлински Ден њему није могао дати, сем теорп„сања, пишта више. Глинка је од њега доста наследио и научио али је од себе највише позајмио да постане величина руска, понос и дика Словенства.

Тај велики уметник син је једног руског капетана у оставци, који је у породици својој имао 7 синова и 9 кћери. Глинка је по старешинству био други у породици. Врева и ларма тако многобројне по. родице пије збунила ни загушила музикалне способности Глинкине. Још као мали, Глинка је рекао своме учитељу цртања ове карактеристичне речи: „музика је душа моја“. И та душа била је силна и моћна код Глинке, она је одржала његов слаби организам преко 50 година (рођен је 20 маја 1804 + 3 фебр. 1857). Што се тиче његове физичке снаге и здравља уошште доста је напоменути то да је Глинка често називао себе Мимозом, биљком пз рода багремг, која је при најмањем додиривању ку-