Извештај руско-српског клуба у Београду

57

отворено приписује и пораз спољне политике руске на Далеком Истоку, који је тако силно ослабио п изнурио Русију.

Југ Русије преставља у неколико одређенију слику, али то, на жалост, не долази отуда, што су тамо израђенији политички погледи п сређеније политичке прилике. На против, тамо су прилике сложеније, јер се покрај чисто политичког уноси у борбу и национални карактер, националне тежње. Тај се национални антагонизам нарочито испољава према Јеврејима, којих на југу Русије не само да има веома много, но и доминарају у капиталистичком погледу. Та мржња према њима довела је до ужасне заоштрености, која је пре две године претворила Кијево, а нарочито Одесу, у право бојиште. За два дана — 17. и 18. октобра 1906, год. у Одеси је пало мртвих преко 3.000 жртава. Борба је, као што се види, била очајна. На једној су страни били Јевреји и слобсдоумнији елементи руски, нарочито омладина, а на другој преставници старог реакционог режима, оличеног под називом „чернал сотна“. На улицама су, како су ми говорили, прављене барикаде и тукли се из пушака. Одеса и Кијево су у истини још дуго после тога времена престављали жалосну слику. Данас је већ знатно боље; свет се по готову са свим умприо п живот тече својим обичним, нормалним током као и раније, и ако су тек сад, 6. дец. 1908. год. укинути преки судови п одмењено ванредно стање.

Што се јавнога мњења тиче, то у кратко могу рећи, да је оно у огромној већини у рукама слободоумних људи и то не само по броју листова, но и по степену растурања. Ради боље илустрације, ја ћу учинити једну паралелу између листова,