Изгнаници : албанска одисеја

УШ

Влагом дишу доље, горе рухо свукле, Затворено небо, огњи вере згасли. Иду избраници, кроз области мукле, За жртвеник нови да би живот спасли.

Пред њима, до јуче, дрхтали су врази, Пратила их слава, чекали их венци. ; Сви су што их судба кињи или мази У њихове славе оживели сенци.

Иду избраници, три велика паса,

Мртви мир, а вихор залутале прене: Кб да шуми одјек отаџбинског гласа, И процвета нада, па за тренут свене.

Свуд ноћ. Не видесмо месечеву мену, Сваки дан без сунца и осмеха сваље. Ко робује, ко се голе душе крену

До гроба пре боја, до смрти пре ранег

Мртви мир сред сваког завичајног кутка, Небо ломи снагу, земља сузе попи. Мати срце стеже, рад једног тренутка: Да угледа децу па да очи склопи.

Пролазе прогнани. Ране сумње спирам Њиховим уздањем, на њему се грејем. Речи им срдаца и бол душа збирам, И браздама новим семе части сејем.

Прегаженог врта отргнути цвети, Анђелска вас рука невидљива бере.

Ваш нам удес грехе и каје, и свети,

Ви, милошто звезда, што болно трепере.