Изгнаници : албанска одисеја

(009 КО ЛОМЕ

Проникнимо духом кроз даљине сиве, Пут албанских страна нек мисао оде. Неказане труну историје живе, Поворке изгнаних као сенке ходе.

Тамо где, скривене, векују без мене, Природине хладне и језиве чари,

Смрт кб змија, вреба од реке до стене, А иду суморни осветници стари.

Иду избраници, три велика паса,

По Христову путу, у побожном реду. Ноћ покоја не да, дан не нуди спаса, Мук сакрио патњу, снежни покров беду.

Где песма не јекну, не чу се ни крика, Путем искушења, преко туђе груде. Немо зборе очи с патничкога лика: Писано је тако и мора да буде!

Трне умор с глађу, уздање се јави, Авет бриге пије крв некада врелу. Смрзава се срце, нада душу крави, (Светле очи кажу младост рано зрелу.