Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ 9

Највећу висину тек имамо прећи, Када се одморим, лакше ћу те стићи,

Младић :

Што се дуже седи, све се теже дићи,

Сшарац:

Знам ја то; но морам, због година, сести, Срећа, преморен сам, па не могу јести, Давно хлеба нема, ни парчета коре.

Зло, а можда са зла идемо на горе,

Младић:

Зар да те оставим тако изнемогла 7 Мудрост носи твоја глава што се погла, Црне ми се мисли у самоћи роје, Пусто ми без тебе и утехе твоје,

Сшарац:

Мене заварава и умор и љутња,

Не мучи ме брига, не гони ме слутња, Кад ми памет оде деци или жени, Помислим: њима је сад боље но мени, Запамти кад дођу радоснији сати, Угоднији живот чежњу ће да врати.

Младић:

Ниси двоумио када си се крено 7

Сшарац:

Нисам, пошао сам и Бога помено,

А, неће ме више ухватити жива !

Знаш кад им је била прва офанзива,

" Заробљен сам био — то је дуга прича,,,

Не знам шта су хтели од баба и чича,

2%