Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ 17

Други Заробљеник:

__Много нас је пало, Чак си довде стиго и све храбро подно ! Како бих ја црну вест твојима одно, Да сам оставио болеснога друга. Свет ће да ме мрзи и да ми се руга,

Први Заробљеник :

Тишина је света: ни шума, ни звука, Опраштам се брига, и рата, и мука,

Први Пешак:

Свршио је, Мора да је живот гадост, Кад се дотле дође, да смрт носи радост,

Полазећи:

Не цеди их бољка, а шта их је пало ! Овде умирање траје врло мало,

Смрт све мање дира, но пут до ње стреса, Није умро гладан, већ због коњског меса. Глад га подла није уморити хтела,

Већ га натерала да умре од јела.

Одлави са Другим Заробљеником.

УП. ПОЈАВА,

Из друге групе чује се по један глас. Један инвалид, један 60лесник и један свештеник. Њихове су речи израз интимних осећања. Говоре за себе сва тројица.

Инвалид:

Дужан сам да живим, ја живот и хоћу, Нисам осетио, усамљен, самоћу,

Што даље, све више зла, бола и гнева, А кад поглед бацим, и с десна и лева,