Изгнаници : албанска одисеја

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

А није ни мени. Ћутим, не знам шта би. Људи смо, што кажу, начети и слаби,

Мала пауза. Наредник разговара са Трећим Пешаком.

- Наредник :

Јесу жене вредне, неке су и смерне, Али многе само крај човека верне. Залуду им што нас манишу и куде: Хоће, богме, десет шамија да буде На једну шубару.

Трећи Пешак:

Горку шалу збијаш; Ја од бриге лудим, ти ћеш тек да кијаш. Мала пауза.

Нигде наших липа, багрема и зова.

Питао сам многе, од ратних другова; Да ли, овим путем, игде певца чуше7 Нема их, или су промукле им гуше 7

Наредник :

Нема их, свуда их укућани клали.

Знаш зашто Наши су по певцима знали, Да је село близу. А ти знаш, од крађе Војнику, у рату, нема ништа слађе.

Мала пауза.

Коморпија: Откад смо на овај јад и чемер свикли, Многобројни греси у нама су никли, Прозлио се народ, злоби један другом, Никад краја овом ратовању дугом. Па смо огуглали на псовку и свађу, Заволели нерад, и пљачку, и крађу.

Наредник :

Запусти се човек,