Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ 41

Сачувајмо себе, јер нас ако буде, Биће опет свега, сви ће да се чуде. Нећеш ме видети због мог мала љута. Ја гробове жалим целог овог пута. Мени украдоше, путем, једног вола. Други се оклизну, стена га пробола.

Трећи Пушник:

И мој брдски коњић разби се о стену, Погибе на мртво, ама ни да зену.

Чешврши Пушник:;

„Дај, сачувај живот, док је 'ваки земан, „Јер кад нема борбе, дође каква неман, Па несрећни народ покоси и сатре,

Трећи Другопозивац:

И ја сам, код Пећи, зебао крај ватре. -

„Ја сам сељак, зато ја то другче схваћам,

Мени је ко да се са погреба враћам,

„Рецимо са гробља некога од својте.

(Боље, ничега ме сећати немојте !).

Није то што кола неке паре вреде:

Животи се људски много мање штеде.

Спаљена је, знам ја, муниција силна,

Па опрема војна, тако изобилна.

(Свега се ја сећам и мислим о свачем.

Заборављам себе, над живима плачем.

Мој дом пред очима видим целог пута,

И сећам се сваког часа и минута,

Када цела кућа нова кола чека.

Сви радосни, свуда ужурбаност нека.

'Ослушкују, пазе, шкрипу с друма слуте, оверују, па се, преварени, љуте.

И најпосле, кад је већ нестало наде,

Ето кола. Свако, најмање чељаде

Трчи из дворишта, Тај ме спомен мори.

ЗИто да ја доживим да то све изгори,