Изгнаници : албанска одисеја

48 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Праштања, упорства, наша веро тврда, И душе и снаге, ко у твојих брда.

Ти се никад ниси, у ропству, одмар о, Да би своју скромну колибицу ствар. Вечно на бранику, вечно стражар будни, Непобедни борче и путниче трудни, Опет човечанству ти поплаву спречи. Свет се опет теши, напаја и лечи Подвизима твојим. Мој патниче, знам те, Историју твоју сви векови памте.

Све утоне у ноћ, Сенха Изгнанога полази. Назире се слаба светлост месечева.

Осветли нам путе, стражару без смене, И ободри нек се дух клонули прене. Болне су нам наде све у божјој руци, Голе наше горе, помрли хајдуци.