Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ

Већ као легенду, већу него Троја, Храброг мученика, душевног хероја.

Нестаје Сенке.

Хор Уморених:

Бели се сребрна, недирнута цеста.

На овом је путу, од свакога места, Ближе небо, што се изнад свију стере. На овоме небу што не ули вере,

Сто пута се сунце и роди и зађе,

И увек нас мирне, занемеле нађе.

Не мучи нас јулска омора ни жега, Не кињи нас борба, ни војничка стега, Још носимо терет костију и коже, Сваки иде како сам уме и може,

Чак ни брига да нас за својима коље, Јер њима је данас, ипак, много боље.

Из далека се чују гласови одмаклих.

Хор Избетлих:

Све више и више, све теже и теже. Видик је бескрајан, студен ветар реже. Клеца се и пење, још се мора пети. Сви смо ближи небу, но жељеној мети. Назиремо шта се иза брда ваља: Гробови се нижу а образ се каља.

Све више и теже, Ни ићи, ни мрети. Сви смо ближи небу, но жељеној мети.

Једна група сенки пролази храбро и одважно.

Сенка Изгнанота:

Тебе ја осећам, и у овом часу,

Свуд ми оличаваш непобедну расу, Тинеш, а не куцаш ни на чија врата, У тебе љубави, освете, ината,